Баланс посла и живота – „Дан менталног здравља“

Скоро паралелно како се код нас овде у Србији одвија кампања глорификације „предузетничке“ иницијативе, „радне етике“, „пословног успеха“ и радохоличарске перспективе живота тако се тамо негде у неким земљама које су све то одавно превазишле све више прича о ефикасности смањења радног времена, четвородневној радној недељи, о ризицима и последицама које данашњи послови који захтевају рад уз рачунаре који  бомбардују мозак информацијама остављају на запослене, о хуманијем односу према женама на радним местима током менструалног циклуса, о томе колико је важно да се успостави правилан баланс између посла и живота.

Пандемија ковида у пословном свету је донела доста новина, између осталог и популаризацију рада од куће, флексибилније радно време али је такође на тај начин заробила велики број запослених у „кућне“ канцеларије у којима радно време траје перманентно. Још једном је илузија удобности понуђена од стране послодаваца успела да фактички веже запослене да проведу много више времена на послу. Својевремено је то био концепт и великих ИТ фирми са почетка интернет експанзије. Већина од нас пала је на слике Мајкрософтових, Еплових или Гуглових просторија у Силиконској долини са базенима, собама за одмор, теретанама дизајнираним тако да се од запосленог очекује да никада не пожели да оде кући, јер све има ту …

И док смо ми далеко изван свих могућих нормалних оквира јер код нас још увек запослене продавачице по маркетима немају редов-но грејање или су претрпане послом, док нам „страни инвеститори“ покушавају да извуку и последњи трзај од преуморног радника на мотању каблова тамо негде у свету прича се о томе да је свет већ одавно требало да буде у фази када је могуће смањити утрошак људске радне снаге. Вероватно је то и тачно али похлепа и капитализам су и даље ту највећа препрека.

Једна од често спомињаних мера и погодности за раднике које одавно већ имају скоро све веће компаније је и обезбеђивање радницима тзв. „дана менталног здравља“. Овај мали стимуланс и уступак за све запослене у компанијама функционише скоро на исти начин као некада када сте закачили неки вирус или само озебли, назвали послодавца и затражили дан да прележите инфекцију. Један, или највише два дана, довољно је да се утоплите, останете код куће јер у таквом стању ионако нисте у могућности да радите. Исти такав принцип функционише и кад је у питању „дан менталног здравља“ које послодавци фирми одобравају радницима. Осећање премора,  психичка исцрпљеност, преоптерећеност обавезама такође захтева да се организам и мозак одморе. Но, већина наших послодаваца, на жалост, има дијаметрално другачији приступ „добробити“ својих запослених јер не само да не одобрава и не стимулише овакве иницијативе него су најчешће склони да раднике уцењују и приморавају чак и на прековремени, често неплаћени рад, без обзира на то да ли је радник у психофизичком стању и способан за то. Зарад профита склони су да посао организују тако да сав терет падне не мали број људи што резултира нагомилавање послова пре свега јер не желе да запосле више радника, склони су да чак експлицитно забране боловања и да уценама и претњама отказима одржавају страх међу запосленима. Такав приступ не само да резултира да запослени буду под константним стресом и са високим степеном исцрпљујуће анксиозности него врло често такве фирме на крају и  пропадају јер нису у стању да одрже продуктивност, унутрашњу организацију под контролом.

Уколико наши овдашњи послодавци заиста желе да им фирма буде успеша мораће да иду у корак са временом јер точак историје се не враћа без обзира на „наше специфичности“. Радника је све мање, социјалне и економске миграције су девастирале већ одавно неке професије. Мораће ипак да науче да поштују време, интегритет својих запослених, да им понуде све оно што би им било ко негде „напољу“ понудио и да омогуће својим запосленима здрав баланс између посла и живота. На жалост, постоји и проблем самосвести самих запослених радника јер још увек већина, посебно у приватним фирмама сматра да је ментално здравље и психички одмор нешто на шта они немају права. Свакако не у тој мери да могу да тиме оптерећују послодавца.

У нашој прилично ровитој економској ситуацији је пресија на раднике веома велика, више не постоје механизми да се заштите радна права јер не постоје синдикати, послодавци и на лекарски одобрена боловања гледају са негодовањем и неповерењем и једно је сигурно не желе да стимулишу изостанак са радног места. Нека мало већа и агресивнија кампања синдиката и цивилног сектора за обавезно увођење „дана менталног здравља“ у државним али и у приватним фирмама могла би да буде прилично ефектна и да покрене нека питања у друштву, да укаже на погрешну или лошу корпоративну праксу наших предузећа и да у фокус стави односе послодавац-запослени у приватним фирмама.

Битно је пре свега објаснити и послодавцима да је оваква једна иницијативе веома корисна и за њих јер стрес на послу скоро сигурно резултира и утиче на негативан радни учинак запослених, на њихов ниво ангажовања. Дакле, у најбољем интересу власника предузећа и њиховог особља је да поразмисле о томе да дају приоритет менталном здрављу и да омогуће својим запосленима да се, уколико су под стресом или су анксиозни одморе и напуне батерије и направе кратак отклон бар једним делом од свакодневног стреса и оптерећења.  Узимање једног или чак неколико слободних дана за бригу о себи може бити одличан и брз начин да се спречи сагоревање или исцрпљујући стрес који може да изазове и друге физичке и психичке болести као последицу. Радник којем је то омогућено боље ће обављати свој посао, своје радне задатке, а самим тим ће и послодавац бити задовољан и фирма ће успешно пословати.