Balans posla i života – „Dan mentalnog zdravlja“

Skoro paralelno kako se kod nas ovde u Srbiji odvija kampanja glorifikacije „preduzetničke“ inicijative, „radne etike“, „poslovnog uspeha“ i radoholičarske perspektive života tako se tamo negde u nekim zemljama koje su sve to odavno prevazišle sve više priča o efikasnosti smanjenja radnog vremena, četvorodnevnoj radnoj nedelji, o rizicima i posledicama koje današnji poslovi koji zahtevaju rad uz računare koji  bombarduju mozak informacijama ostavljaju na zaposlene, o humanijem odnosu prema ženama na radnim mestima tokom menstrualnog ciklusa, o tome koliko je važno da se uspostavi pravilan balans između posla i života.

Pandemija kovida u poslovnom svetu je donela dosta novina, između ostalog i popularizaciju rada od kuće, fleksibilnije radno vreme ali je takođe na taj način zarobila veliki broj zaposlenih u „kućne“ kancelarije u kojima radno vreme traje permanentno. Još jednom je iluzija udobnosti ponuđena od strane poslodavaca uspela da faktički veže zaposlene da provedu mnogo više vremena na poslu. Svojevremeno je to bio koncept i velikih IT firmi sa početka internet ekspanzije. Većina od nas pala je na slike Majkrosoftovih, Eplovih ili Guglovih prostorija u Silikonskoj dolini sa bazenima, sobama za odmor, teretanama dizajniranim tako da se od zaposlenog očekuje da nikada ne poželi da ode kući, jer sve ima tu …

I dok smo mi daleko izvan svih mogućih normalnih okvira jer kod nas još uvek zaposlene prodavačice po marketima nemaju redov-no grejanje ili su pretrpane poslom, dok nam „strani investitori“ pokušavaju da izvuku i poslednji trzaj od preumornog radnika na motanju kablova tamo negde u svetu priča se o tome da je svet već odavno trebalo da bude u fazi kada je moguće smanjiti utrošak ljudske radne snage. Verovatno je to i tačno ali pohlepa i kapitalizam su i dalje tu najveća prepreka.

Jedna od često spominjanih mera i pogodnosti za radnike koje odavno već imaju skoro sve veće kompanije je i obezbeđivanje radnicima tzv. „dana mentalnog zdravlja“. Ovaj mali stimulans i ustupak za sve zaposlene u kompanijama funkcioniše skoro na isti način kao nekada kada ste zakačili neki virus ili samo ozebli, nazvali poslodavca i zatražili dan da preležite infekciju. Jedan, ili najviše dva dana, dovoljno je da se utoplite, ostanete kod kuće jer u takvom stanju ionako niste u mogućnosti da radite. Isti takav princip funkcioniše i kad je u pitanju „dan mentalnog zdravlja“ koje poslodavci firmi odobravaju radnicima. Osećanje premora,  psihička iscrpljenost, preopterećenost obavezama takođe zahteva da se organizam i mozak odmore. No, većina naših poslodavaca, na žalost, ima dijametralno drugačiji pristup „dobrobiti“ svojih zaposlenih jer ne samo da ne odobrava i ne stimuliše ovakve inicijative nego su najčešće skloni da radnike ucenjuju i primoravaju čak i na prekovremeni, često neplaćeni rad, bez obzira na to da li je radnik u psihofizičkom stanju i sposoban za to. Zarad profita skloni su da posao organizuju tako da sav teret padne ne mali broj ljudi što rezultira nagomilavanje poslova pre svega jer ne žele da zaposle više radnika, skloni su da čak eksplicitno zabrane bolovanja i da ucenama i pretnjama otkazima održavaju strah među zaposlenima. Takav pristup ne samo da rezultira da zaposleni budu pod konstantnim stresom i sa visokim stepenom iscrpljujuće anksioznosti nego vrlo često takve firme na kraju i  propadaju jer nisu u stanju da održe produktivnost, unutrašnju organizaciju pod kontrolom.

Ukoliko naši ovdašnji poslodavci zaista žele da im firma bude uspeša moraće da idu u korak sa vremenom jer točak istorije se ne vraća bez obzira na „naše specifičnosti“. Radnika je sve manje, socijalne i ekonomske migracije su devastirale već odavno neke profesije. Moraće ipak da nauče da poštuju vreme, integritet svojih zaposlenih, da im ponude sve ono što bi im bilo ko negde „napolju“ ponudio i da omoguće svojim zaposlenima zdrav balans između posla i života. Na žalost, postoji i problem samosvesti samih zaposlenih radnika jer još uvek većina, posebno u privatnim firmama smatra da je mentalno zdravlje i psihički odmor nešto na šta oni nemaju prava. Svakako ne u toj meri da mogu da time opterećuju poslodavca.

U našoj prilično rovitoj ekonomskoj situaciji je presija na radnike veoma velika, više ne postoje mehanizmi da se zaštite radna prava jer ne postoje sindikati, poslodavci i na lekarski odobrena bolovanja gledaju sa negodovanjem i nepoverenjem i jedno je sigurno ne žele da stimulišu izostanak sa radnog mesta. Neka malo veća i agresivnija kampanja sindikata i civilnog sektora za obavezno uvođenje „dana mentalnog zdravlja“ u državnim ali i u privatnim firmama mogla bi da bude prilično efektna i da pokrene neka pitanja u društvu, da ukaže na pogrešnu ili lošu korporativnu praksu naših preduzeća i da u fokus stavi odnose poslodavac-zaposleni u privatnim firmama.

Bitno je pre svega objasniti i poslodavcima da je ovakva jedna inicijative veoma korisna i za njih jer stres na poslu skoro sigurno rezultira i utiče na negativan radni učinak zaposlenih, na njihov nivo angažovanja. Dakle, u najboljem interesu vlasnika preduzeća i njihovog osoblja je da porazmisle o tome da daju prioritet mentalnom zdravlju i da omoguće svojim zaposlenima da se, ukoliko su pod stresom ili su anksiozni odmore i napune baterije i naprave kratak otklon bar jednim delom od svakodnevnog stresa i opterećenja.  Uzimanje jednog ili čak nekoliko slobodnih dana za brigu o sebi može biti odličan i brz način da se spreči sagorevanje ili iscrpljujući stres koji može da izazove i druge fizičke i psihičke bolesti kao posledicu. Radnik kojem je to omogućeno bolje će obavljati svoj posao, svoje radne zadatke, a samim tim će i poslodavac biti zadovoljan i firma će uspešno poslovati.