Бе:фемон – post festum
Завршен је и овогодишњи 12. по реду бечејски фестивал монодраме Бе:фемон. Овогодишњи фестивал обележиле су драмске представе са иновативним поступцима у режији и изведби. На овом 12. фестивалу монодраме било је нешто мање представа из региона, више домаћих, али то није умањило квалитет представа које су приказане бечејској публици.
Једна од карактеристика овогодишњег фестивала је и да су мишљења публике око неких представа па и глумачких изведби била прилично подељена.
Сада већ прилично искусна бечејска публика која је до сада имала увида у веома велик број представа током претходних године свакако може да буде добар арбитар када је ова позоришна форма у питању.
Онај пост фестивалски део, својеврсни пропратни програм свакако и ти разговори и анализе након представа у позоришном клубу и у ходницима позоришта. Али да кренемо од првог дана…
Разговор за Бранком Петрић
Овогодишњи фестивал отворила је позната београдска глумица Бранка Петрић, првакиња Југословенског драмског позоришта, глумица која је своју каријеру једнако градила на позоришним даскама али и у свим другим медијима, на филму, у ТВ серијама.
Осамдесетседмогодишња глумица је и данас веома активна, игра у представама које су на репертоару, снима филмове и ТВ серије.
Уобичајена пракса на фестивалу је да се пре прве представе и отварања са гостом фестивала организује разговор. Публика је скоро сат времена уживала у разговору са глумицом.
Већ на самом почетку Бранка је успела да направи током увода у причу о себи једну изненађујућу повезницу са Бечејом. Наиме, Бранка Петрић је током студија глуме била у истој класи са Катарином Каћом Дорић, првакињом сарајевског позоришта која је рођена и одрасла у Бачком Градишту. Бранка је публици дочарала године студија када је лета проводила заједно са Каћом и њеном породицом у Градишту, уживајући у вожњи чамцем на Тиси, дружењу са Каћиним млађим братом Златаном Дорићем који ће нешто касније постати један од наших највећих позоришних редитеља и писаца, али пре свега уживајући у разговору са њиховом мајком Данком која је слала одличне пакете ћерки током студија у Београду и, како Бранка каже, која је била једна од најтоплијих али и најдуховитијих жена коју је икада упознала. Бранка Петрић ће мама Данку поменути и на самој церемонији отварања фестивала. Кућа у Бачком Градишту у којој је живела породица Дорић била је деценијама стециште у којем су боравили и коју су посећивали сви велики београдски глумци, редитељи, позоришни радници. Катарина Дорић је такође као и Бранка Петрић и данас неуморна, ради у позоришту у Сарајеву, снима филмове, глуми и даље.
Након оваквог увода који је успоставио једну дозу фамилијарности са публиком Бранка Петрић је наставила са причом о свом животу, о детињству које је обележио и рат али која је као наратив донела и једну суштински веома типичну југословенску животну причу, причу о мешовитом пореклу о селидбама породице од Истре, где је рођена, до Београда где ће се задржати до данашњих дана. Разговор је глатко прешао на оно што је и највише интересовало публику, о њеној сада већ више 60 година дугој каријери глумице, о првим позоришним успесима и неким великим представама које су игране деценијама на позоришним даскама београдских театара.
Бранка Петрић је за бечејску публику показала да је савршен сведок и развоја позоришта у послератној Југославији, сведок година које су поставиле темеље за развој савременог позоришног стваралаштва на овим просторима, знатно ширим од данашње Србије и Београда. Од првих авангардних представа већ 50-тих године прошлог века позориште у Југославији било је на трагу савремених позоришних форми које ће обележити и развој читавог европског театра друге половине прошлог века.
Потпуно равноправни са глумцима на великим филмским фестивалима и на позоришним даскама у Европи, југословенски глумци имали су квалитетан уметнички живот и могућности којих је данас све мање. Разговор је, свакако, скренуо причу и на њен живот са великим југословенским глумцем Бекимом Фехмијом, са синовима Уликсом, који је такође познат и успешан глумац и Хедоном који је одабрао неки другачији пут од своје славне породице. Бранка је говорила и познатим аутобиографским књигама које је Беким пред смрт написао.
Сат времена пријатног разговора, духовитог и ведрог погледа једне глумачке легенде на све оно што јој је донела њена животна прича и доброг и лошег, у доброј размери разгалила је публику и Бефемон је могао да почне.
Бе:фемон дневник
Прва овогодишња представа била је монодрама Николе Ракочевића (он је и режирао представу заједно са Јеленом Ракочевић) под називом „Реците нам нешто о себи“. Изузетно текстуално захтевна представа и динамична у фокус ставља нешто као унутрашњи монолог изговорен наглас младића који у данашњим условима покушава да пронађе посао преко интернета. Конкуришући за послове онлајн виртуелно се среће са послодавцима, наравно, са краватом и оделом изнад појаса и у папучама и боксерицама испод у зум разговорима покушавајући да на најбољи начин представи себе и своје способности. Од последњег могућег послодавца добија поруку да је најбоље да направи кратак филм у којем ће представити себе и да им пошаље. Покушавајући да одговори на питања „шта могу“, „шта желим“ младић доживљава кризу идентитета и почиње да деконструише читав процес самопредстављања, да разбија све илузије о сопственом идентитету и способностима и креће да прави конструкцију за „видео филм“ која је базирана на одговорима шта је све то што он „не може“ , за чега све није способан, шта је то што он заиста у ствари не жели. Никола током представе заиста улази у свет суровог унутрашњег дијалога, веома аутодеструктивног који ће га одвести у својеврсно стање самоспознаје али и емотивног очаја, страха и несигурности.
Другог дана фестивала у поподневним часовима на камерној сцени млада глумица Сара Симоновић одиграла је једну од најбољих представа на овом фестивалу. Представа „Кротка“ је базирана на једној краткој причи Фјодора Достојевског која је написана на основу истините приче из новина о девојци која се кроз прозор бацила са иконом у руци. Сара Симоновић је у сарадњи са драматуршкињом Мином Петрић од ове приче направила чудесан сценарио за ову монодраму. Прича је првобитно написана из угла супруга, дакле из мушког угла, у којој муж девојке прича причу, прилично хладно, о томе да му је супруга безразложно полудела и извршила самоубиство. Потпуно променивши угао гледања Сара Симоновић и Мина Петрић направиле су од овог текста, уз потпуни преокрет, изузетно драмски кохерентну причу о породичном психичком насиљу, о положају жене у браку са особом са којом нема ништа заједничко, о борби за сопствени идентититет, о суровим емотивним и манипулативним играма између двоје људи који се силом прилика налазе у брачној заједници и коначно о нади коју може да понуди излазак из свега, укључујући и смрт.
У вечерњем термину млада глумица која живи и ради у Немачкој Јелена Босанац је одиграла монодраму „Случај Ана Б: дневник једног детињства“ коју је потписала такође глумица Ана Баук. Ова представа до сада је играна углавном у Немачкој, на немачком језику и ово на Бефемону је било једно од првих извођења представе на српском језику. У питању је прича о јунакињи Ани која се каодете најпре сели у Београд током рата а затим у тинејџерским данима и у иностранство бежећи од бомбардовања 1999. године. Јелена на сцени прича причу о девојчици која одраста са баком и дедом у последњим данима СФРЈ, уз деку који верује у све оно што је била идеологија те државе, која распад те државе гледа детињим очима пре свега кроз одвајање од тог дела породице и измештање из сопственог дома. Све даље постаје рутина, кофери су увек при руци, одлазак у Немачку био је само још једно ново непознато одредиште.
Трећег дана фестивала у поподневним часовима одиграна је представа на мађарском језику „Сани Сајд – Мртвачки шоу“ у интерпретацији кикиндског глумца Тот Данијела. Ова представа била је и испитна представа овог глумца. Мртвачки шоу је животна прича покојног заводника. Представа је goth прича уз елементе оностраноg уз мноштво позоришних сценских ефеката и сценских решења карактеристичних за хорор жанр.
Вероватно најконтраверзнија представа овог фестивала, „Гоја“ донела је на сцену Бефемона вероватно најпознатије глумачко лице, великана позоришта Зијаха Соколовића. Познати сарајевски глумац који није непознат публици Бефемона и који је на неком од првих фестивала имао један од запаженијих наступа када је играо представу која је жанровски била комедија овога пута је наступио са прилично, за публику, шокантном драмом која је базирана на краткој причи Мирослава Крлеже о животу великог сликара Франциска Гоје у његовим позним годинама: као некада дворски сликар на двору Карла Четрвртог Гоја се у свом атељеу кроз пијану агонију обрачунава сам са собом, са својим илузијама и са сопственим статусом уметника који служи власти одваљујући полако све трагове свог уметничког интегритета. Ова аутодеструктивна прича свакако је потпомогнута истовремено и експресивношћу крлежијанског текста и манира писања али свакако и експресивношћу самог глумца. Зијах Соколовић нимало не штеди публику и са невероватном енергијом и динамично на сцену доноси лудило без задршке, бучно, гласно и на моменте намерно претерано. Била је ово свакако представа која је изазвала највише коментара публике након изведбе.
Последњи дан фестивала у поподневном термину донео је и најбољу, по мишљењу жирија, представу овогодишњег фестивала. Још једном на сцени био је Достојевски, овога пута била је у питању ванвременска позната прича овог писца „Злочин и казна“. Представа коју је пред бечејском публиком одиграо млади новосадски глумац Александар Милковић (драматургију је потписала Теодора Марковић а режију Емилија Мрдаковић) од првог извођења је почела да ниже награде на фестивалима. Класични руски роман овде је презентован у форми веома визуелно иновативне позоришне форме која је изведена техником анимације предмета. Ова представа је такође била намењена и младима, средњошколцима, у форми приближавања књижевних класика и лектире за тај узраст.
Последња представа која је иначе на фестивалу добила и награду публике је била представа глумице Милене Предић „Човечице“ (драмски текст је урадио Слободан Обрадовић по роману Љиљане Браловић, режију Јасмина Вечански). Представа прати причу три жене из првих неколико деценија 20. века у Србији. Времена великих друштвених и ратних превирања у Србији приказане су из угла жена које одржавају живот у кућама док су мушки чланови породице заузети „догађањем“ историје. На плећима три веома различите жене са различитим животним причама, Стоје, Василије и Ружице, на крају остаје опстанак државе, нације, породице. Веома добро конципиран текст, без празног хода уз минималне сценске ефекте и решења омогућио је Милени Предић да ефектно одржи пажњу публике и да повеже причу и са савременим положајем жене у друштву, са животним изазовима које су специфични за ове наше просторе у скоро свим генерацијама жена од тог доба до данас. Публика је очигледно на ову представу реаговала уз највише емотивног уплива па је и овогодишњи Бефемон на тај начин завршен, са успехом и са задовољном публиком.
До следећег фестивала у 2025. години, 13. по реду, уколико организатори не прескоче овај злосрећни број.
Награде фестивала
Једногласном одлуком стручног жирија, гран при 12. Бе:фемона припао је Александру Милковићу за монодраму „Злочин и казна“, а специјалну глумачку награду жири је доделио Милени Предић за монодраму „Човечице“ и Сари Симовић за монодраму „Кротка“.
Награда публике припала је Милени Предић са оценом 4.93.
Жири у саставу Душанка Глид Стојановић, Хермина Грегуш Ердељи и Соња Петровић, након погледаних седам остварања на 12. Бефемону, донео је једногласне одлуке да додели следеће награде:
ГРАН ПРИ ФЕСТИВАЛА Представа „Злочин и казна“ „Хватајући се у коштац са класичним делом, ауторски тим успева да стави Раскољникова у мрежу позоришних могућности користећи модерна, савремена и разнолика средства. У психолошком расколу растрзаног ума на рубу разума и дилеме о добру и злу, Александар Миљковић суптилно и непретенциозно успева да изазове снажну, експресивну, страствену, емотивну и крхку драмску радњу, што га на овом фестивалу позиционира у центар пажње домета и могућности монодраме која ствара утисак целовитоg дела.
“СПЕЦИЈАЛНА НАГРАДА Представа „Човечице“ „Милена Предић у делу “Човечице” успева да кроз три епохе у којима женама ратови доносе и односе мужеве, синове и љубавнике прикаже пасивну страдалничку судбину жене. Сувереношћу, снагом, контролисаном емоцијом, свечаним стилом, износи танкоћудну природу снажних жена у етно-феминистичном контексту. Водећи нас динамично кроз наратив, вешто претапа три лика и држи публику у тродимензионалности жене/човека/човечица.“
СПЕЦИЈАЛНА НАГРАДА Представа „Кротка“ „Сара Симовић у представи „Кротка“ својом доминантном присутношћу у сценском простору води нас кроз лавиринт психолошке тортуре у којем беспоговорно верује да ће уз помоћ једине светиње коју чврсто држи као реликвију доћи до свога спаса. Завршава као жртва заблуда да ће њена доброта заслужити љубав мушкарца, која долази, али прекасно. Иако млада глумица, Сара успева вештим средствима да нас увери у резолутну одлуку о самоубиству као једином излазу из времена епохе у коме је та приповетка настала.“