Be:femon – post festum
Završen je i ovogodišnji 12. po redu bečejski festival monodrame Be:femon. Ovogodišnji festival obeležile su dramske predstave sa inovativnim postupcima u režiji i izvedbi. Na ovom 12. festivalu monodrame bilo je nešto manje predstava iz regiona, više domaćih, ali to nije umanjilo kvalitet predstava koje su prikazane bečejskoj publici.
Jedna od karakteristika ovogodišnjeg festivala je i da su mišljenja publike oko nekih predstava pa i glumačkih izvedbi bila prilično podeljena.
Sada već prilično iskusna bečejska publika koja je do sada imala uvida u veoma velik broj predstava tokom prethodnih godine svakako može da bude dobar arbitar kada je ova pozorišna forma u pitanju.
Onaj post festivalski deo, svojevrsni propratni program svakako i ti razgovori i analize nakon predstava u pozorišnom klubu i u hodnicima pozorišta. Ali da krenemo od prvog dana…
Razgovor za Brankom Petrić
Ovogodišnji festival otvorila je poznata beogradska glumica Branka Petrić, prvakinja Jugoslovenskog dramskog pozorišta, glumica koja je svoju karijeru jednako gradila na pozorišnim daskama ali i u svim drugim medijima, na filmu, u TV serijama.
Osamdesetsedmogodišnja glumica je i danas veoma aktivna, igra u predstavama koje su na repertoaru, snima filmove i TV serije.
Uobičajena praksa na festivalu je da se pre prve predstave i otvaranja sa gostom festivala organizuje razgovor. Publika je skoro sat vremena uživala u razgovoru sa glumicom.
Već na samom početku Branka je uspela da napravi tokom uvoda u priču o sebi jednu iznenađujuću poveznicu sa Bečejom. Naime, Branka Petrić je tokom studija glume bila u istoj klasi sa Katarinom Kaćom Dorić, prvakinjom sarajevskog pozorišta koja je rođena i odrasla u Bačkom Gradištu. Branka je publici dočarala godine studija kada je leta provodila zajedno sa Kaćom i njenom porodicom u Gradištu, uživajući u vožnji čamcem na Tisi, druženju sa Kaćinim mlađim bratom Zlatanom Dorićem koji će nešto kasnije postati jedan od naših najvećih pozorišnih reditelja i pisaca, ali pre svega uživajući u razgovoru sa njihovom majkom Dankom koja je slala odlične pakete ćerki tokom studija u Beogradu i, kako Branka kaže, koja je bila jedna od najtoplijih ali i najduhovitijih žena koju je ikada upoznala. Branka Petrić će mama Danku pomenuti i na samoj ceremoniji otvaranja festivala. Kuća u Bačkom Gradištu u kojoj je živela porodica Dorić bila je decenijama stecište u kojem su boravili i koju su posećivali svi veliki beogradski glumci, reditelji, pozorišni radnici. Katarina Dorić je takođe kao i Branka Petrić i danas neumorna, radi u pozorištu u Sarajevu, snima filmove, glumi i dalje.
Nakon ovakvog uvoda koji je uspostavio jednu dozu familijarnosti sa publikom Branka Petrić je nastavila sa pričom o svom životu, o detinjstvu koje je obeležio i rat ali koja je kao narativ donela i jednu suštinski veoma tipičnu jugoslovensku životnu priču, priču o mešovitom poreklu o selidbama porodice od Istre, gde je rođena, do Beograda gde će se zadržati do današnjih dana. Razgovor je glatko prešao na ono što je i najviše interesovalo publiku, o njenoj sada već više 60 godina dugoj karijeri glumice, o prvim pozorišnim uspesima i nekim velikim predstavama koje su igrane decenijama na pozorišnim daskama beogradskih teatara.
Branka Petrić je za bečejsku publiku pokazala da je savršen svedok i razvoja pozorišta u posleratnoj Jugoslaviji, svedok godina koje su postavile temelje za razvoj savremenog pozorišnog stvaralaštva na ovim prostorima, znatno širim od današnje Srbije i Beograda. Od prvih avangardnih predstava već 50-tih godine prošlog veka pozorište u Jugoslaviji bilo je na tragu savremenih pozorišnih formi koje će obeležiti i razvoj čitavog evropskog teatra druge polovine prošlog veka.
Potpuno ravnopravni sa glumcima na velikim filmskim festivalima i na pozorišnim daskama u Evropi, jugoslovenski glumci imali su kvalitetan umetnički život i mogućnosti kojih je danas sve manje. Razgovor je, svakako, skrenuo priču i na njen život sa velikim jugoslovenskim glumcem Bekimom Fehmijom, sa sinovima Uliksom, koji je takođe poznat i uspešan glumac i Hedonom koji je odabrao neki drugačiji put od svoje slavne porodice. Branka je govorila i poznatim autobiografskim knjigama koje je Bekim pred smrt napisao.
Sat vremena prijatnog razgovora, duhovitog i vedrog pogleda jedne glumačke legende na sve ono što joj je donela njena životna priča i dobrog i lošeg, u dobroj razmeri razgalila je publiku i Befemon je mogao da počne.
Be:femon dnevnik
Prva ovogodišnja predstava bila je monodrama Nikole Rakočevića (on je i režirao predstavu zajedno sa Jelenom Rakočević) pod nazivom „Recite nam nešto o sebi“. Izuzetno tekstualno zahtevna predstava i dinamična u fokus stavlja nešto kao unutrašnji monolog izgovoren naglas mladića koji u današnjim uslovima pokušava da pronađe posao preko interneta. Konkurišući za poslove onlajn virtuelno se sreće sa poslodavcima, naravno, sa kravatom i odelom iznad pojasa i u papučama i boksericama ispod u zum razgovorima pokušavajući da na najbolji način predstavi sebe i svoje sposobnosti. Od poslednjeg mogućeg poslodavca dobija poruku da je najbolje da napravi kratak film u kojem će predstaviti sebe i da im pošalje. Pokušavajući da odgovori na pitanja „šta mogu“, „šta želim“ mladić doživljava krizu identiteta i počinje da dekonstruiše čitav proces samopredstavljanja, da razbija sve iluzije o sopstvenom identitetu i sposobnostima i kreće da pravi konstrukciju za „video film“ koja je bazirana na odgovorima šta je sve to što on „ne može“ , za čega sve nije sposoban, šta je to što on zaista u stvari ne želi. Nikola tokom predstave zaista ulazi u svet surovog unutrašnjeg dijaloga, veoma autodestruktivnog koji će ga odvesti u svojevrsno stanje samospoznaje ali i emotivnog očaja, straha i nesigurnosti.
Drugog dana festivala u popodnevnim časovima na kamernoj sceni mlada glumica Sara Simonović odigrala je jednu od najboljih predstava na ovom festivalu. Predstava „Krotka“ je bazirana na jednoj kratkoj priči Fjodora Dostojevskog koja je napisana na osnovu istinite priče iz novina o devojci koja se kroz prozor bacila sa ikonom u ruci. Sara Simonović je u saradnji sa dramaturškinjom Minom Petrić od ove priče napravila čudesan scenario za ovu monodramu. Priča je prvobitno napisana iz ugla supruga, dakle iz muškog ugla, u kojoj muž devojke priča priču, prilično hladno, o tome da mu je supruga bezrazložno poludela i izvršila samoubistvo. Potpuno promenivši ugao gledanja Sara Simonović i Mina Petrić napravile su od ovog teksta, uz potpuni preokret, izuzetno dramski koherentnu priču o porodičnom psihičkom nasilju, o položaju žene u braku sa osobom sa kojom nema ništa zajedničko, o borbi za sopstveni identititet, o surovim emotivnim i manipulativnim igrama između dvoje ljudi koji se silom prilika nalaze u bračnoj zajednici i konačno o nadi koju može da ponudi izlazak iz svega, uključujući i smrt.
U večernjem terminu mlada glumica koja živi i radi u Nemačkoj Jelena Bosanac je odigrala monodramu „Slučaj Ana B: dnevnik jednog detinjstva“ koju je potpisala takođe glumica Ana Bauk. Ova predstava do sada je igrana uglavnom u Nemačkoj, na nemačkom jeziku i ovo na Befemonu je bilo jedno od prvih izvođenja predstave na srpskom jeziku. U pitanju je priča o junakinji Ani koja se kaodete najpre seli u Beograd tokom rata a zatim u tinejdžerskim danima i u inostranstvo bežeći od bombardovanja 1999. godine. Jelena na sceni priča priču o devojčici koja odrasta sa bakom i dedom u poslednjim danima SFRJ, uz deku koji veruje u sve ono što je bila ideologija te države, koja raspad te države gleda detinjim očima pre svega kroz odvajanje od tog dela porodice i izmeštanje iz sopstvenog doma. Sve dalje postaje rutina, koferi su uvek pri ruci, odlazak u Nemačku bio je samo još jedno novo nepoznato odredište.
Trećeg dana festivala u popodnevnim časovima odigrana je predstava na mađarskom jeziku „Sani Sajd – Mrtvački šou“ u interpretaciji kikindskog glumca Tot Danijela. Ova predstava bila je i ispitna predstava ovog glumca. Mrtvački šou je životna priča pokojnog zavodnika. Predstava je goth priča uz elemente onostranog uz mnoštvo pozorišnih scenskih efekata i scenskih rešenja karakterističnih za horor žanr.
Verovatno najkontraverznija predstava ovog festivala, „Goja“ donela je na scenu Befemona verovatno najpoznatije glumačko lice, velikana pozorišta Zijaha Sokolovića. Poznati sarajevski glumac koji nije nepoznat publici Befemona i koji je na nekom od prvih festivala imao jedan od zapaženijih nastupa kada je igrao predstavu koja je žanrovski bila komedija ovoga puta je nastupio sa prilično, za publiku, šokantnom dramom koja je bazirana na kratkoj priči Miroslava Krleže o životu velikog slikara Franciska Goje u njegovim poznim godinama: kao nekada dvorski slikar na dvoru Karla Četrvrtog Goja se u svom ateljeu kroz pijanu agoniju obračunava sam sa sobom, sa svojim iluzijama i sa sopstvenim statusom umetnika koji služi vlasti odvaljujući polako sve tragove svog umetničkog integriteta. Ova autodestruktivna priča svakako je potpomognuta istovremeno i ekspresivnošću krležijanskog teksta i manira pisanja ali svakako i ekspresivnošću samog glumca. Zijah Sokolović nimalo ne štedi publiku i sa neverovatnom energijom i dinamično na scenu donosi ludilo bez zadrške, bučno, glasno i na momente namerno preterano. Bila je ovo svakako predstava koja je izazvala najviše komentara publike nakon izvedbe.
Poslednji dan festivala u popodnevnom terminu doneo je i najbolju, po mišljenju žirija, predstavu ovogodišnjeg festivala. Još jednom na sceni bio je Dostojevski, ovoga puta bila je u pitanju vanvremenska poznata priča ovog pisca „Zločin i kazna“. Predstava koju je pred bečejskom publikom odigrao mladi novosadski glumac Aleksandar Milković (dramaturgiju je potpisala Teodora Marković a režiju Emilija Mrdaković) od prvog izvođenja je počela da niže nagrade na festivalima. Klasični ruski roman ovde je prezentovan u formi veoma vizuelno inovativne pozorišne forme koja je izvedena tehnikom animacije predmeta. Ova predstava je takođe bila namenjena i mladima, srednjoškolcima, u formi približavanja književnih klasika i lektire za taj uzrast.
Poslednja predstava koja je inače na festivalu dobila i nagradu publike je bila predstava glumice Milene Predić „Čovečice“ (dramski tekst je uradio Slobodan Obradović po romanu Ljiljane Bralović, režiju Jasmina Večanski). Predstava prati priču tri žene iz prvih nekoliko decenija 20. veka u Srbiji. Vremena velikih društvenih i ratnih previranja u Srbiji prikazane su iz ugla žena koje održavaju život u kućama dok su muški članovi porodice zauzeti „događanjem“ istorije. Na plećima tri veoma različite žene sa različitim životnim pričama, Stoje, Vasilije i Ružice, na kraju ostaje opstanak države, nacije, porodice. Veoma dobro koncipiran tekst, bez praznog hoda uz minimalne scenske efekte i rešenja omogućio je Mileni Predić da efektno održi pažnju publike i da poveže priču i sa savremenim položajem žene u društvu, sa životnim izazovima koje su specifični za ove naše prostore u skoro svim generacijama žena od tog doba do danas. Publika je očigledno na ovu predstavu reagovala uz najviše emotivnog upliva pa je i ovogodišnji Befemon na taj način završen, sa uspehom i sa zadovoljnom publikom.
Do sledećeg festivala u 2025. godini, 13. po redu, ukoliko organizatori ne preskoče ovaj zlosrećni broj.
Nagrade festivala
Jednoglasnom odlukom stručnog žirija, gran pri 12. Be:femona pripao je Aleksandru Milkoviću za monodramu „Zločin i kazna“, a specijalnu glumačku nagradu žiri je dodelio Mileni Predić za monodramu „Čovečice“ i Sari Simović za monodramu „Krotka“.
Nagrada publike pripala je Mileni Predić sa ocenom 4.93.
Žiri u sastavu Dušanka Glid Stojanović, Hermina Greguš Erdelji i Sonja Petrović, nakon pogledanih sedam ostvaranja na 12. Befemonu, doneo je jednoglasne odluke da dodeli sledeće nagrade:
GRAN PRI FESTIVALA Predstava „Zločin i kazna“ „Hvatajući se u koštac sa klasičnim delom, autorski tim uspeva da stavi Raskoljnikova u mrežu pozorišnih mogućnosti koristeći moderna, savremena i raznolika sredstva. U psihološkom raskolu rastrzanog uma na rubu razuma i dileme o dobru i zlu, Aleksandar Miljković suptilno i nepretenciozno uspeva da izazove snažnu, ekspresivnu, strastvenu, emotivnu i krhku dramsku radnju, što ga na ovom festivalu pozicionira u centar pažnje dometa i mogućnosti monodrame koja stvara utisak celovitog dela.
“SPECIJALNA NAGRADA Predstava „Čovečice“ „Milena Predić u delu “Čovečice” uspeva da kroz tri epohe u kojima ženama ratovi donose i odnose muževe, sinove i ljubavnike prikaže pasivnu stradalničku sudbinu žene. Suverenošću, snagom, kontrolisanom emocijom, svečanim stilom, iznosi tankoćudnu prirodu snažnih žena u etno-feminističnom kontekstu. Vodeći nas dinamično kroz narativ, vešto pretapa tri lika i drži publiku u trodimenzionalnosti žene/čoveka/čovečica.“
SPECIJALNA NAGRADA Predstava „Krotka“ „Sara Simović u predstavi „Krotka“ svojom dominantnom prisutnošću u scenskom prostoru vodi nas kroz lavirint psihološke torture u kojem bespogovorno veruje da će uz pomoć jedine svetinje koju čvrsto drži kao relikviju doći do svoga spasa. Završava kao žrtva zabluda da će njena dobrota zaslužiti ljubav muškarca, koja dolazi, ali prekasno. Iako mlada glumica, Sara uspeva veštim sredstvima da nas uveri u rezolutnu odluku o samoubistvu kao jedinom izlazu iz vremena epohe u kome je ta pripovetka nastala.“
