„Цигани имају већа права од нас…“

 

 

 

 

 

„Срби имају најмања права у својој држави!“, „Овде сви имају некакве повластице осим нас!“, „У сопственој држави Срби су грађани другог реда.“, „Роми су заштићенији од нас Срба!“ и сличне тврдње (каткад, у истом контексту, спомињу се гејеви, пси луталице итд) не само да су неутемељене, него и лицемерне и безобразне. Довољно је рећи да, према различитим истраживањима спроведеним последње деценије, просечни животни век Рома у Србији је 49 година, док је просечни животни век грађана Србије 74 године, што значи да је просечна дужина живота нерома у Србији и већа од тога. Јасно, увек се могу потезати контрапримери, Роми који су доброг здравља и дуговечни, који су богати, те који злоупотребљавају одређене погодности итд, али то не мења ништа у истиносном статусу изречених бесмислица. Колико су ове тврдње заправо недомишљене показује и сасвим баналан изазов који се може упутити њиховим заговорницима – да ли би мењао сопствену животну позицију са оном просечног Рома? Људи обично нису свесни привилегија које имају па је за то одличан пеницилин тзв. вео незнања, хипотетички сценарио који препоручује политиколог Џон Ролс. Замислите, наиме, да одлучујете о правилима која треба да важе у друштву, али да то чините из почетне позиције једнакости и незнања, дакле без знања о роду, раси, способностима, укусу, богатству или положају који ћете имати у друштву. Да ли бисте, не знајући да ли ће вас запасти рецимо смеђа кожа и скапавање у картонском насељу, подржали позитивну дискриминацију тј. додатне мере здравствене и социјалне заштите, подстицаје у образовању и слично за оне који су у неравноправној ситуацији? Просто напросто, на један начин се мисли у палати, а на посве други у колиби.

Већина није свесна привилегије да су Срби у Србији (спрам несрба у Србији, наравно), док се поједини изричито на њу позивају, негирајући концепт грађанске државе – „Свима је боље него нама у рођеној земљи.“, „Дошли смо до тога да мањине имају већа права и бенефиције, и још они себи дају право да се буне и осећају се угрожено!“. Они држе да као већина имају посебна права у односу на мањине, а камоли у односу на „Цигане”. Свакако, постојеће друштво је неправедно, људи су обесправљени, подвлашћени, тлачени. Ипак, уместо да критику и бес упуте ка владајућим економским односима, кривце препознају у социјалним случајевима, „Циганима“, „педерима“, мигрантима итд, баш попут некадашњих лудиста који су за масовну незапосленост кривили индустријску револуцију па су уништавали машине. Уосталом, управо стога што је друштво неправедно и постоји институт позитивне дискриминације као мање или више козметичко компензовање суштинске неправде. Системску подршку наравно треба да има свако ко је социјално и економски угрожен, али при том не треба пренебрегнути да су Роми у истој ситуацији додатно оптерећени – баш зато што су Роми.

Иван Ковач