„Да Бог да живео у занимљивим временима!“

Ова изрека је још једна ствар коју ћемо морати да научимо од Кинеза, заједно са увезеним вирусом и експертима. Свакако времена не могу бити занимљивија од овог јер свашта нас је стрефило ових дана од епидемије, кућног притвора, ноћних тумарања пензионера, Христовог васкрсења, земљотреса у комшилуку, до никада лепшег пролећа. Недостају само још жабе и скакавци и првомајско роштиљање да овај Ускрс и сви предстојећи празници почну више да личе на Страшни суд, или нови силазак Христа, него на стандарну параду јаја, шунке, зечева и јагњетине.

Виртуелни Ускрс са лајв обраћањем Папе из Ватикана је нешто што се обично догађа у дистопијским филмовим и серијама. Дани су све лепши и бизарнији. Црква је овог пута морала да покаже колико је спремна да импровизује да се повинује нечему што је ипак „виша сила“ и од њих и да животе својих верника стави на прво место. Скандал са коришћењем исте кашичице током причешћа и то у данима када је паника око ширења коронавируса била на врхунцу још се није „охладио“, а већ су кренуле најаве по друштвеним мрежама од стране углавном православних верника да ће игнорисати меру забране кретања током предстојећег ускршњег викенда. СПЦ је судећи по свему ипак научила лекцију и јасно издала јавно саопштење (после последњег трзаја борбе за специјалне термине за богослужења)  да ће се обреди вршити „без присуства верника“, а литургију ће служити сами у црквама свештеници, патријарх онлајн и да је то препорука и свим црквама у дијаспори. Колико ће се сами држати тога што су објавили, јер се из разних тела СПЦ чују различити гласови, показаће се овог викенда.

Ускршњи празници су као и божићни веома везани за ритмове у природи, хришћански празници су само накалемљени на оне старе паганске покладе буђења природе, новог живота, наде. То је негде била и суштина јудео-хришћанских ритуала и порука за Ускрс и Пасху без обзира на митолошки контекст. Ту порука наде да ће живот победити у оваквој ситуацији је дужност али и привилегија цркве да је пошаље без обзира да ли су обреди обављени или не. Свет никада није био више уједињен јер у овом моменту не постоји ниједна држава, ниједна нација која није обухваћена овом пандемијом па је због тога важно да овог пута и сами верски челнци пошаљу јасну поруку јединства али и поруку да човечанство мора да се ослони на сопствене снаге, знање, хуманост и дисциплину.

Када су верници у питању Ускрс је као и већина црквених празика везан за породицу, породична окупљања па ће ово свакако бити највећи изазов за наше грађане јер старе навике се тешко мењају. Још мање ћемо се сложити око тога да ли се у секуларној држави „религијска“ права верника једне (или две) верске заједнице могу поставити изнад интереса комплетне заједнице ма колико то политички и маркетиншки било популарно. Ако су окупљања и славља забрањени на нивоу државе онда је то обавеза за све. Колико су ове мере сврсисходне, правно гледано легалне и нарушавање права свих грађана државе то је друга прича, дилема,  која не подразумева никакву издвојеност било кога укључујући и припаднике верских заједница. Обавеза коју смо сви прихватили (док се другачије не протумачи и правно не регулише одговорност за евентуалне погрешне одлуке доносиоца) пре свега физичког али и социјалног дистанцирања током трајања пандемије предвиђају да ове године породична окупљања изостану.  Клечали или не клечали испред  патријарха за опрост, политичког маркетинга ради, то је оно што је није само препорука него законска обавеза. Колико су наши грађани вољни да се и повинују овим препорукама видећемо овог викенда и колико ће држава сама имати „петљу“ да санкционише све прекшиоце. Да ли ће форсирање забране и полицијски час имати позитиван или можда чак супротан ефекат за ауторитет власти?

Црква је урадила шта је у домету њене флексибилности у овом тренутку, држава такође, све остаје ипак на терету наше савести да учинимо све што је потребно да свој и живот и здравље својих најближих ставимо у први план, а то је увек и била основна порука прославе Ускрса или већ било које од пролећних ритуала и поклада кроз историју човечанства.

Тања Драпшин