Daniela Ćuk, jedan od najboljih edukatora u Srbiji

Udruženje „Živojin Mišić“ iz Beograda proglasilo je i ove godine Najbolje edukatore Srbije. Među šest nagrađenih pedagoga našla se ove godine Daniela Ćuk, nastavnica engleskog jezika u OŠ „Petefi Šandor“ iz Bečeja. Ovo udruženje koje se bavi programima podsticanja preduzetništva osnovano je 2013. godine u Beogradu. Jedan od ciljeva ovog udruženja je i „briga o napretku dece u Srbiji i onima koji imaju moć da ih izvedu na pravi put i učine ih stabilnim i velikim ljudimaˮ.

Ova nagrada dodeljuje se osmu godinu za redom, učitelji i nastavnici osnovnih i srednjih škola širom Srbije borili su se za titulu Najboljih edukatora Srbije. Pored titule pobednici su dobili i 100.000 dinara, sredstva koji mogu da upotrebe da unaprede svoj rad i realizuju projekte sa decom.

Kriterijumi za ovi nagradu, navodi se na sajtu udruženja su, da su izabrani edukatori inovativni i proaktivni, inspirativni i pokretači pozitivnih promena u svom poslu i svojoj okolini. Vrednuje se koliko su na času, u okviru redovne nastave i svojih predmeta kreativni, zanimljivi i drugačiji, koliko su dobri primeri deci, ali i koliko se u sklopu nastave ili vannastavnih aktivnosti dodatno zalažu za razvijanje učenika, njihovih talenata, znanja i sposobnosti, koliko podstiču na razmišljanje i istraživanje, na aktivizam, rad i trud.

Povodom ove nagrade razgovarali smo sa Danielom Ćuk o tome koliko joj znači ova nagrada i šta je po njenom viđenju razlog da njen rad u okviru škole bude prepoznat kao izuzetan i od strane ove organizacije.
— Mislim da razlog za to što sam dobila ovu nagradu nije samo rad u učionici, tj. da neko predaje samo svoj predmet i da radi sve što je predviđeno školskim programom, to je nešto što se podrazumeva. Prema navedenim kriterijuma koji je postavila ova organizacija veoma je jasno da se vrednuje sve ono što je je preko toga, preko onog očekivanog. Ono što radite tokom vannastavnih aktivnosti, a to znači što više projekata sa učenicima koji nisu obavezni i naravno da sve to ima neki razultat u smislu pozitivnog uticaja na društvenu zajednicu kroz edukaciju učenika veštinama za 21 vek. — rekla je Daniela Ćuk.

Danas ovde u školi „Petefi Šandorˮ imate veoma dobar program vannastavnih aktivnosti kojem ste i vi doprineli svojim radom. Kako je to počelo?
— Ja mislim da smo neko dno doživeli februara one godine kada je najavljeno i moguće zatvaranje škole. Kada se ta kriza završila u maju nam je došao ovaj projekat za jednosmenski rad i tu nam je ponuđeno nekih četridesetak i više aktivnosti za tih dvesta škola koje su već bile u prepodnevnoj smeni ali između ostalog bila je ponuđena i verzija „ostalo“. Pod tim „ostalo“ ja sam zamislila da bi bilo najpoželjnije da se bavimo razvojem talenata jer to niko ne radi a bilo je i meni kao roditelju to prilično zanimljivo. Uradila sam neki idejni projekat za to koji je u okviru škole prošao, kolege su videle neku vrednost u celoj toj priči i podržale ga. Tu moram napomenuti da ova nagrada koliko je moja toliko je i njihova zato što sama ne bih mogla da izguram taj program niti da ga razvijam treću godinu za redom. Dakle, u sklopu tog projekta jednosmenskog rada mi smo se odlučili da napravimo program za razvoj talenata gde se bavimo pretežno manjom decom od prvog do četvrtog razreda. Roditelji kad upisuju decu u ovaj program nas odmah pitaju da li je to namenjeno samo za vanserijske talente i naravno da ne. Deca kad dođu u prvi razred u školu teško da bilo koji roditelj zna tačno za čega su oni talentovani ali mi njima ponudimo vrlo širok izbor aktivnosti: časove „pojačanog“ stranog jezika, ili dodatne časove nematernjeg jezika, logičku matematiku za razvoj logičkog razmišljanja koja je dobra osnova za kasnije takmičenja iz matematike, ima tu jako puno i informatičkih aktivnosti što kasnije prerasta u programiranje već od trećeg, četvrtog razreda pa čak i ranije uz pomoć nekih igračaka, klinci nam se već uveliko ovde bave i lego robotikom. Kada su ti stručni programi u pitanju tu nam je veoma pomogao i dr Namestovski Žolt i neki drugi univerzitetski profesori koji su podržali ovu ideju još pre tri godine. Uverili smo roditelje za ovih nekoliko godina. Oni su prepoznali naš trud da ovaj program radimo sa puno zalaganja i videli su da imamo razultate i da deca imaju više znanja pa smo zahvaljujući tome imali i veći broj upisanih prvaka ove dve godine.

Kako i na koji način se deca opredljuju za određene aktivnosti, da li je presudna reč roditelja ili nastavnika?
— Mi deci nudimo dosta aktivnosti da oni probaju da vide šta ih zanima. Na početku, u prvom razredu imamo veće grupe dece od 15 do 20 a nakon te prve godine oni se već i sami grupišu po afinitetima, po predzananju i samim tim prilagođavamo tempo njihovim interesovanjima i mogućnostima. Moram to reći jer trenutno imamo veoma jaku grupu vanserijski talentovane dece. Takva deca koja već dođu sa određenim predznanjem i nekim evidentnim talentom često imaju problem jer ih i nastavnici i ostali učenici u redovnom sistemu nastave na neki način zadržavaju i onemogućuju da se bavi onim što žele na mnogo višem nivou. Mi se trudimo da se kod nas to ne dešava, trudimo se da takvu decu podržimo po IOP 3 sistemu pa oni čak i na časovima redovne nastave paralelno rade dodatni program. Imamo npr. drugi razred u tom programu na časovima engleskog jezika. Mi smo prošle godine uspeli da sa njima uradimo gradivo i prvog i drugog razreda i sad već radimo gradivo trećeg razreda. Mi smo im pojačali i broj časova engleskog jezika sa dva na četiri nedeljno ali to radimo i za druge predmete. Naravno ne može svako dete iz svakog predmeta da radi po tom sistemu ali oni se polako profilišu, probaju i ukoliko ne mogu da postignu ili više ne žele dodatnu nastavu nakon svakog školskog kvartala oni mogu da se isključe iz te grupe ili da se uključe u neku drugu. Kod nas to funkcioniše tako da mi imamo nastavu redovnu do pola 12 a da nakon toga do 14 časova u intervalima po 45 minuta deca imaju razne druge aktivnosti, nakon toga imaju i boravak do 16 časova. Deca za to vreme nisu ispred računara, na telefonima i to roditeljima mnogo znači.

Šta je bio početni motiv da se kroz vaš idejni projekat postavi jednosmenski rad u školi na ovaj način?
— Kada sam osmišljavala ovaj projekat imala sam u vidu i roditelje kojima je dodatna obaveza da ih voze u jezičke škole, u klubove, na sport, plus i deca ovde iz Donjeg grada imaju manje takvih mogućnosti. Mi smo se potrudili da mi to sve njima ponudimo u okviru škole a da njih to ništa ne košta, ni vremena ali ni materijalno. To je bila neka inicijalna zamisao i mislim da smo to ostvarili jer roditelji najviše para troše na jezičke škole i sa ovim programom oni više za tim nemaju potrebe. I sportove smo im ponudili svaki dan i to više vrsta, imamo atletiku, gimnastiku, fudbal, vodimo ih i na plivanje svakog petka.

Kako dopunjavate program ukoliko se ukaže potrebe i deca pokažu neka druga interesovanja od onih koja su već ponuđena?
— Važno je reći da je kompletan program podložan promenama, fleksibilan. Ja redovno komuniciram sa roditeljima, koje su njihove potrebe, interesovanja njihove dece i šta još oni žele da deca rade u okviru ovih vannastavnih aktivnosti. Ja sam veoma zahvalna i srećna što mogu da to na neki način vodim, koordiniram, da osmišljavam i zaista mi je drago da i moje kolege samnom lepo sarađuju jer su videli da nam je ovakav način rada doneo i preokret u odnosu na sam status škole u gradu. Naravno bez naše direktorke Gabrijele Potrebić Težer teško da bi sve ovo sproveli i uspeli i da sve ovo predstavimo i javnosti pa samim tim i da dobijem ovi prestižnu nagradu. Moram da kažem jer je i to jako važno: atmosfera u školi je sjajna, ova zgrada i objekti okolo su u sve boljem stanju, uspeli smo da napravimo jednu prijatnu atmosferu za rad i ambijentalno ima, tu mnogo kreativnosti, boja, šarenila.