Докази забога
Серијал, Свет без богова (12)
Многим верницима проста вера у бога није довољна. Они хоће и да знају при том, да буду сигурни да бог постоји, и држе да има прегршт доказа божијег постојања. Ту се верује управо јер је то разумно, а не – боже сачувај! – због онога што просветитељ Холбах злонамерно потура када каже да „људи, у већини случајева, држе до своје религије једино из навике; иду путевима који су им очеви оцртали; верују, јер им је још од детињства речено да је требало веровати; надају се, јер су се њихови преци надали; дрхте, јер су њихови претходници дрхтали; скоро никад они нису изволели пружити себи рачуна о мотивима.” До сада су у серијалу потегнути различити богоборачки аргументи, превасходно против постојећих религија, с циљем да се разголити њихово људско, одвећ људско порекло, а сада је ред да се зачује и друга страна! – У овом, као и наредном делу, позабавићу се најпознатијим доказима за постојање бога, размотрићу да ли и колико уопште успевају нешто доказати.
Ипак, пре него што се упустим у процењивање богозналачке аргументације, ваља истаћи да нема нити једне општеприхваћене и недвосмислене дефиниције бога. Па колико се само хришћански бог разликује од Посејдона, Ганеше, Дајбога или било ког другог политеистичког божанства?! Напокон, како астроном и популаризатор науке Карл Сеган примећује, „Ако под појмом ‘бог’ мислимо на скуп физичких закона који управљају космосом, онда засигурно постоји такав бог. Међутим, тај бог нас емотивно не испуњава… нема превише смисла молити се закону гравитације.“ Ајнштајн је заговарао Спинозиног, пантеистичког бога, без остатка поистовећеног са природом: „Ако у мени има нечег религиозног, онда је то безмерно дивљење према ономе што нам наука открива о устројству света.“ – А колико је то већ далеко од личног бога, бога откровења, који чини чуда, уходи, кажњава и награђује!
При том, појам бога не само да је нејасан, него је неретко и самопротивречан. Зар сам концепт свемоћи није проблематичан – стара је зачкољица питање да ли бог може створити толико тежак камен који ни он сам не би могао подићи?! Обе алтернативе, како изгледа, воде у контрадикцију. Такође, на који начин усагласити божију свемоћ и свезнање – ако бог познаје све што ће се десити, може ли тада бити и свемоћан, имати слободу да измени ма и најмању ситницу у будућности, односно да на било који начин интервенише у свом унапред познатом, те и утврђеном плану?! Напослетку, а то је нама и најбитније, како помирити божије свезнање са човековом слободом?! Уколико бог у потпуности зна шта ће се дешавати докле је света и века, уколико је дакле све предодређено, тада од наше слободе не остаје ама баш ништа, а следствено ни од одговорности, морала, уопште људскости!
Први доказ за постојање бога заправо је већ изнет – бог постоји, јер тако кажу знаменити људи, нпр. велики Ајнштајн. Јасно, argumentum ad auctoritatem тј. позивање на ауторитет није претерано убедљив аргумент будући да ауторитети нипошто нису имуни на грешке. А осим што се верници позивају на ауторитет личности, позивају се исто тако и на ауторитет „светих“ књига: бог постоји јер тако пише у Библији, а Библија је божија реч. При том, овде не само да се ради о потезању ауторитета, него и о сасвим будаластом примеру круга у закључивању. Једнако неутемељен је и следећи argumentum ad hominem (разлогом на човека) којим се удара на неверовање: Хитлер је био атеист, дакле, атеизам је погрешан. Разуме се, пре него што се начини такав скок потребно је доказима поткрепити везу између атеистичког светоназора и злотворења. – А то не само да није могуће, него је током историје приметан управо аранжман вере и нетолеранције, насилништва, као што сам то у претходна два дела серијала покушао образложити. На крају крајева, премда се Хитлер често подмеће атеистичкој братији, он сам у својој памфлетско-аутобиографској свињарији „Моја борба“ пише: „Зато данас верујем да поступам у складу с вољом Свемогућег Створитеља: бранећи се од Јевреја, ја се борим за циљеве господње“. С тим у вези не треба занемарити ни чињеницу да су током Другог светског рата немачки војници носили опасаче с натписом „Бог с нама“.
Као докази за постојање бога подваљују се и argumentum ad baculum тј. позивање на тољагу, на страх, дакле најобичнија претња – „Веруј у бога јер у супротном идеш у пакао“, затим argumentum ad numerum тј. позивање на бројност, односно народ – „Богови постоје, јер зашто би иначе толики људи и толики народи веровали у њих“. Такође, argumentum ad antiquitatem тј. позивање на староставност човековог веровања у натприродно, а „све што је дуго трајало изгледа свето људима“.
Иако ћемо се филозофски најзаснованијим, боље рећи најмање мршавим доказима за постојање бога бавити у следећем наставку – а то су онтолошки, космолошки и телеолошки доказ – обичном човеку најуверљивији и најсугестивнији ипак је доказ из чуда! Филозоф Хјум одређује чудо као „нешто што одступа од природних закона“. Дакле, чудо није тек необјашњив, чудноват догађај, као што би то рецимо било да гору на којој Исус окупљеном народу држи беседу надлети боинг 747. Чудо не мора бити ни када самртник напрасно оздрави – тек кад мртвац оживи недвосмислено се ради о чуду! Такође, право је чудо и оно што је, како старозаветна приповест уверава, пошло за руком Јошуи (Исусу Навину) који „рече пред синовима Израиљевијем: стани сунце над Гаваоном, и мјесече над долином Елонском. И стаде сунце и устави се мјесец, докле се не освети народ непријатељима својим. Не пише ли то у књизи истинитога? И стаде сунце насред неба и не наже к западу скоро за цио дан.“ А још више је чудо то што се оваква глупост, мишљење да се Сунце обрће око статичне Земље, уопште налази у Библији, божијој речи. Чудо је исто тако и оно што се сваке недеље збива у хришћанским богомољама током евхаристије, односно обреда трансупстанцијације када се хлеб и вино претварају у тело и крв Христову. Наиме, ово претварање, држи се, није тек симболично, већ стварно – Христово тело се заиста налази у хлепчићима, као што су његови еритроцити, леукоцити, крвне плочице итд. дословно присутни у вину. Занемарујући околност овог очигледног богослужбеног канибализма, ваља приметити да је свемоћ вере (оног Исусовог „Све је могуће ономе који верује“) заправо свемоћ уобразиље – преображај пекарског производа у Христово тело, а винарског у његову крв најобичнија је илузија попут „илузије детета које са штапом између ногу трчи по стану вичући да галопира на коњу“. Обичан трик, дакле, с тим што код мађионичарских трикова бар изгледа да се нешто десило.
Проблем са чудима је што по правилу представљају приватне доживљаје, сведочанства која немају објективну вредност, те онима који су задобили милост да им се бог каквим чудом открије морамо веровати на реч. Или су, пак, ствар личне интерпретације, рецимо популарна приказања Исуса у облаку, мрљи на зиду, двопеку итд, иако је очито реч о пареидолији, психолошком феномену да се препознаје тј. придаје смисао нечему што је објективно без смисла. Уопште, зашто би бог ако већ жели да нам се објави, бирао тако глупаве начине, такве тричарије попут статуа девица које плачу, или светаца који крваре, свете водице и нетрулежних, миомирисних моштију?! Зашто би се божанство задовољило тако јефтиним, управо јадним ефектима?! Није ли необично што богови држе погоднијим да опозову читав природни поредак пре него да поуче људе објашњењима, разложним и јасним, која ће учинити да целим бићем, дакле и самим разумом пригрле религију. „Откровење које би било истинито“, оправдано приговара Холбах, „које би долазило од бога праведног и доброг, и које би било нужно свима људима, морало би бити довољно јасно да га разуме цео род људски… Није ли чудновато то да оно што треба да служи као руководство свих људи, не схвата ниједан од њих? Није ли сурово да оно што је за њих најважније, буде им најмање знано?“ Вера ту очито није довољна – посебно када имамо у виду петљарије попут рецимо догме о тројству коју ни бог отац не би успео рашчивијати – па је потребно да лаковерни буду с времена на време и неким чудом импресионирани. Напокон, поентира Хјум, циљајући на причу о Маријином безгрешном зачећу, „Шта је вероватније – да је цео природни поредак суспендован или да је јеврејска намигуша изрекла лаж?”
На крају да и сам приложим један умало па „доказ из чуда“. Почетком године враћао сам се колима касно ноћу у Бечеј, све време страхујући хоћу ли остати без горива, јер је лампица већ дуго горела. Када сам се напокон домогао града и прошао поред првих кућа кренуо сам да ликујем, да из спрдње узвикујем како ме сада ни сва сила небеска не може спречити да стигнем дома. Драга особа на седишту поред препоручила ми је да не богохулим, али ја се нисам обазирао пуцајући од самоуверености, управо осећаја свемоћи. Није, међутим, прошло ни минут кад је задња гума с десне стране буквално експлодирала! – Јасно, да сам се тада преобратио сада бих то потезао као чудо, као несумњив доказ да бог постоји. Моја је интерпретација, међутим, била другачија, и ја сам, у инат, још жешће наставио с бласфемијом. А да су се те вечери згодиле и друге чудне ствари, да је сијалица експлодирала када смо ушли у стан, да се јато чворака залетело у наш прозор, да сам те ноћи сањао гневног бога итд, ко зна да ли бих задржао своју безбожничку прибраност. Човек напросто није разум на две ноге! Било како било, ја сам и даље на линији, одлучан и борбен, а да бих то показао, ево изазова – ако бог постоји нека ме овог тренутка убије гром или стрефи инфаркт! Штавише, ако бог постоји нека то исто снађе сваког ко управо држи Бечејске дане и срди бога читајући све ово! До следећег броја. Ако бог да.
Амин.
Иван Ковач