Ekonomci otvorili značajnu temu
Prošle nedelje dramska sekcija Ekonomsko-trgovinske škole premijerno je u Gradskom pozorištu izvela predstavu „Dr (s tačkom)“ po motivima Nušićevog klasika. Komedija naravi o prestoničkom prazilukoviću koji nesposobnom i lenjom sinu kupuje diplomu doktora filozofije danas je, može biti, relevantnija nego pre 80-ak godina kada je objavljena.
Iako glumački ne baš ubedljiva – jedino se u izvedbi Aleksandra Trajkoskog u ulozi spomenutog oca skorojevića prepoznaje osetniji talenat – predstava rediteljke Ivane Petrović, profesorke srpskog jezika i književnosti (asistirala joj je koleginica Natalija Subotički Glišin), itekako je vredna! Pre svega usled znalačkih rediteljskih rešenja, sažetim scenama i efektnom upotrebom songova, „Dr (s tačkom)“ je ispunio oba uslova uspele školske predstave – da je idejno jasna, i da je zabavna. Predstava Ivane Petrović, međutim, ne samo da nosi jasnu i razgovetnu poentu, već i smelo otvara goruću društvenu temu.
Problematikom lažnih diploma, podmićivanjem, pa i sendvičima i sendvičarima, uopšte neuspehom da se iznova uspostavi kakav-takav vrednosni sistem u našem društvu, rediteljka se bavi na jedini ispravan način – upravo suprotan onome što sugeriše posve promašen izveštaj jednog od lokalnih glasila povodom premijere „Đaci ETŠ: Kupljene diplome nemaju prođu“. Naime, osim što je umešna rediteljka, Ivana Petrović je i isuviše dobra i posvećena prosvetarka da bi se mogla zadovoljiti da se naprosto zgrozi nad ovom socijalnom bedom, da se prezrivo ogradi, da opere ruke, i omogući gledalištu da se lagodno raziđe kućama s kolektivnim uobraženjem moralne superiornosti. Umesto licemerne propovedi, lažnog naravoučenija kako se rad i obrazovanje uvek isplate, kako se prečice u životu neumitno obijaju o glavu, profesorka je u svojevrsnom dokumentarnom epilogu, u video anketi koja je projektovana na platnu pokraj scene, sručila svu gorku istinu gledalištu u lice. Na pitanje da li bi kupili diplomu, gotovo polovina ispitanika, učenika Ekonomsko-trgovinske škole (pojedinima i sam predajem), bez ustručavanja je odgovorila potvrdno. Situacija, razume se, nije bitno različita ni u drugim školama (valja se samo prisetiti parole „Šta će nam diploma, kad je nema ni Toma“ koju su pre dve godine valjevski osmaci hteli da ponesu na tradicionalnim maturskim majicama, u čemu ih je uz pretnju u poslednjem trenutku sprečila direktorica). Koliko je samo hrabrosti i samosvesti, profesionalne i ljudske, potrebno jednom prosvetnom radniku da ovako nešto prizna samom sebi i javnosti?! Kada se ovako brutalno dovede u pitanje sama bit prosvetnog poziva, kako se uopšte vratiti u učionicu, kako poučavati te iste đake?!
Poenta dokumentarnog epiloga je u prvom redu upućena odraslima u gledalištu, roditeljima dakle i profesorima, jer se ovde ne radi naprosto o moralno dezorijentisanoj omladini, spontano zabludeloj, samoiskvarenoj. Uostalom, ovaj problem nije moguće razrešiti ni na času, niti u kućnom okruženju, pre svega jer niti škola niti porodica nisu odvojene od tog istog društva koje svesrdno ohrabruje koruptivnu svest mladih. Ovaj se problem rešava tek ozbiljnim društveno-ekonomskim promenama.
Ivan Kovač