Економци отворили значајну тему
Прошле недеље драмска секција Економско-трговинске школе премијерно је у Градском позоришту извела представу „Др (с тачком)“ по мотивима Нушићевог класика. Комедија нарави о престоничком празилуковићу који неспособном и лењом сину купује диплому доктора филозофије данас је, може бити, релевантнија него пре 80-ак година када је објављена.
Иако глумачки не баш убедљива – једино се у изведби Александра Трајкоског у улози споменутог оца скоројевића препознаје осетнији таленат – представа редитељке Иване Петровић, професорке српског језика и књижевности (асистирала јој је колегиница Наталија Суботички Глишин), итекако је вредна! Пре свега услед зналачких редитељских решења, сажетим сценама и ефектном употребом сонгова, „Др (с тачком)“ је испунио оба услова успеле школске представе – да је идејно јасна, и да је забавна. Представа Иване Петровић, међутим, не само да носи јасну и разговетну поенту, већ и смело отвара горућу друштвену тему.
Проблематиком лажних диплома, подмићивањем, па и сендвичима и сендвичарима, уопште неуспехом да се изнова успостави какав-такав вредносни систем у нашем друштву, редитељка се бави на једини исправан начин – управо супротан ономе што сугерише посве промашен извештај једног од локалних гласила поводом премијере „Ђаци ЕТШ: Купљене дипломе немају прођу“. Наиме, осим што је умешна редитељка, Ивана Петровић је и исувише добра и посвећена просветарка да би се могла задовољити да се напросто згрози над овом социјалном бедом, да се презриво огради, да опере руке, и омогући гледалишту да се лагодно разиђе кућама с колективним уображењем моралне супериорности. Уместо лицемерне проповеди, лажног наравоученија како се рад и образовање увек исплате, како се пречице у животу неумитно обијају о главу, професорка је у својеврсном документарном епилогу, у видео анкети која је пројектована на платну покрај сцене, сручила сву горку истину гледалишту у лице. На питање да ли би купили диплому, готово половина испитаника, ученика Економско-трговинске школе (појединима и сам предајем), без устручавања је одговорила потврдно. Ситуација, разуме се, није битно различита ни у другим школама (ваља се само присетити пароле „Шта ће нам диплома, кад је нема ни Тома“ коју су пре две године ваљевски осмаци хтели да понесу на традиционалним матурским мајицама, у чему их је уз претњу у последњем тренутку спречила директорица). Колико је само храбрости и самосвести, професионалне и људске, потребно једном просветном раднику да овако нешто призна самом себи и јавности?! Када се овако брутално доведе у питање сама бит просветног позива, како се уопште вратити у учионицу, како поучавати те исте ђаке?!
Поента документарног епилога је у првом реду упућена одраслима у гледалишту, родитељима дакле и професорима, јер се овде не ради напросто о морално дезоријентисаној омладини, спонтано заблуделој, самоисквареној. Уосталом, овај проблем није могуће разрешити ни на часу, нити у кућном окружењу, пре свега јер нити школа нити породица нису одвојене од тог истог друштва које свесрдно охрабрује коруптивну свест младих. Овај се проблем решава тек озбиљним друштвено-економским променама.
Иван Ковач