Иманештоизам

Свет без богова (4)

Претходни текст посвећен је тематизовању верског релативизма, чињенице да постоји мноштво различитих, неускладивих религија од којих свака полаже право на искључиву истину, што заједно са очитом развојношћу религијских учења, уопште религијске свести, представља један од најубедљивијих аргумената да човек ствара бога, а не бог човека. Еволуција религиозне свести додуше није доспела до своје коначнице, до превладавања вере – чему су се још у 18. веку преурањено порадовали знаменити просветитељи заблудевши да је за смрт бога потребно тек мало више светлости разума и науке – али јесте резултирала појачаном атеизацијом, све већим бројем људи који су у практичном смислу атеисти, макар и веровали да „ипак има нешто“. Тим иманештоизмом они чак безбрижно „пеглају“ чињеницу толико различитих, међусобно супротстављених религија напросто констатујући како, ето, „један је бог“, односно да свеколика догматика није важна, већ да је једино важна „сила“ или „енергија“ која је у основи свега и која ће напокон свему дати смисао и све оправдати, јер „све се враћа, све се плаћа“, за живота или након смрти. Нуђење овог опијума бедницима, свим „пониженим и увређеним“ овог света представља вероватно највећи нитковлук религије уопште, јер их држи у обамрлости, преварно их мирећи са неподношљивим стањем ствари. Јасно, све нас копка питање шта се дешава после смрти, али по свој прилици најумеснији је одговор дао амерички комичар Луис Си Кеј – „Многе ствари се дешавају након што умреш, једино што не укључују тебе“.

Одавно је већ богоцентрична слика стварности замењена оном на којој човек заузима средишње место. Захваљујући напретку науке и технике, човек је постајао самосталнији, моћнији – ћудљиве силе природе све је више подвргавао себи, уместо да клечи и небеса беспомоћно зазива у помоћ. Већ је било речи о објашњавалачкој функцији религије (поред утешитељске и функције утемељивача моралности), сасвим неиспуњеној, с обзиром да је данас посве јасно да религија грдно промашује у образлагању порекла и природе космоса и људског рода, односно да је религију на том пољу у потпуности сменила наука. Напросто, нико више озбиљно не заговара поједине традиционалне догме попут сулуде библијске петљаније постања, да је свет настао пре 6000 година (што је, узгред говорећи, 1000 година након што су Сумери изумели лепак), да га је бог стварао током шест дана (тек четвртог дана је створио Сунце, па је помало збуњујуће како су до тада „дани“ текли), а да се седмог, можете мислити, одмарао. Такође, без снебивања се више не тврде ни ортодоксије попут оне да су појединачне врсте одувек биле онакве какве су сада, да се дакле сви сложени организми, па и човек, нису развили из ранијих, простијих организама, односно да не делимо претка са мајмунима, или, посебно, да је Земља у средишту васионе. Свети списи се отуд читају селективно – нешто се с згражавањем одбаци (рецимо библијско оправдавање ропства), друго стидљиво прећути, а најбоље се оставља и хвали – што је наравно без основа и представља такозвано бирање трешања. Наиме, ако је њихов аутор или бар надахњивач лично сам бог онда ту важи принцип „све или ништа“, па ако се једна догма огласи за лаж, онда кроз прозор мора летити и остала читава догматика.

Процес напретка науке, односно узмицања религије, неумитан је, једносмеран и сасвим предвидљив. „Свештеници различитих верских секти ужасавају се напретка науке као што вештице страхују од долазећег дана, мрште се на судбоносне веснике пропасти обмана од којих живе“, говорио је амерички државник Томас Џеферсон. Ипак, питања о настанку свемира (разуме се, ако је свемир уопште настао), о томе како је започео процес еволуције тј. како је настао живот, и даље су отворена. Управо такве непознанице представљају данашњу одступницу религије, преостали маневарски простор за дејство натприродног узрока, за такозваног бога празнина.

Свакако, како каже Хамлет, „Има много ствари на небу и земљи о којима ваша мудрост и не сања“ – али те празнине наука признаје и непрекидно ради на томе да их докучи. При том, укидајући њена несувисла објашњења, наука неизбежно потискује религију у споменути „ипак има нешто“ кутак. Међутим, није свака религиозност спремна да се повуче. Фундаментализам задрто заговара оно Тертулијаново „верујем јер је апсурдно“ (што у мањој или већој мери карактерише сваку религиозност) и нема никакав проблем са чињеницом да Библија сведочи о демонима, чаробњацима, о животињама које говоре, о штаповима који се претварају у змије, о девици која рађа, о храни која пада с небеса, о ходању по води итд. Захтев да веровања буду поткрепљена разлозима, управо доказана, укида саму суштину вере, сматрају фундаменталисти, и заправо је слабост вере и деградација бога. За разлику од иманештоиста који премда и даље тврде да „човек снује, а бог одлучује“, односно да „човек налаже, а бог располаже“, ипак сматрају да се божији делокруг у међувремену драматично сузио – фундаменталисти држе да налет науке и човекова осиљеност ништа нису променили. Бог нипошто није сатеран у ћошак који наука још није осветлила, његово је надлештво, сматрају, потпуно исто као и првог дана постања (макар тада и не било Сунца, па ни дана).

Слабом вером фундаменталисти сматрају и молитвене праксе, онако како се уобичајено узимају. Наиме, примећено је да се молитвама прибегава само у ситуацијама када други начин да се ствар реши није апсолутно сигуран, стога се рецимо бог не зазива када лечимо грлобољу или дијареју, јер за то постоје сасвим успешни лекови. Исто тако, моли се само онда када је то што тражимо уопште природно могуће, отуд се бог не позива у помоћ када нам је ампутирана рука, да нам наново израсте, камоли у случају декапитације. Међутим, богу, ако постоји, и ту су фундаменталисти у праву, једнако је лако да нас излечи од кијавице као и да нам откинуту главу врати на рамена, да нас поврати из мртвих. Бог који ми нпр. у болести помаже само помоћу лекара и лекова, који интервенише искључиво помоћу медицине, то је бог који и није у стању више да помогне од самих лекара и лекова, те је и сасвим непотребан. „Ко се чува и бог га чува“ принцип је који небеског заштитника чини заправо сасвим сувишним. Када лекари промрсе „сада је све у божијим рукама“ или „преостаје нам једино да се молимо“, дакле да не радимо ништа, то напросто значи да више ништа додатно не можемо да учинимо, те само треба да видимо да ли је то што смо учинили било довољно. И да, наравно, ако јесте било довољно, за то понизно захвалимо никоме до богу. Васо Пелагић, богослов и архимандрит, али пре свега хуманиста и просветитељ, за молитву и благослов је писао да „не вреди више од обичног бапског преклапања и врачања“, а то су, узгред речено, потврдила и бројна научна истраживања. Руке које помажу светије су од руку које моле! На крају крајева, ако у ресторану за вечером почнете да се гушите храном, и да имате две могућности – да вам неко од присутних помогне Хајмлиховим захватом или да се сви ухвате за руке и заједно стану молити за вас – шта бисте изабрали?

Осим тога, ову недостојну молитвену жељотеку попут оне из песме „Oh Lord, won’t you buy me a Mercedes Benz“ Џенис Џоплин (или, уобичајених, да се оженим/удам, обогатим, да победим у спортском надметању, да положим испит итд) бог једнима, без приметног разлога, услишава, док другима, такође без приметног разлога, не. О молитви, за крај, још и ове речи британског глумца Питера О’Тула – „Кад сам схватио да сам бог? Па, молио сам се, и у једном тренутку схватио да разговарам сам са собом.“

Амин.

Иван Ковач