Imaneštoizam

Svet bez bogova (4)

Prethodni tekst posvećen je tematizovanju verskog relativizma, činjenice da postoji mnoštvo različitih, neuskladivih religija od kojih svaka polaže pravo na isključivu istinu, što zajedno sa očitom razvojnošću religijskih učenja, uopšte religijske svesti, predstavlja jedan od najubedljivijih argumenata da čovek stvara boga, a ne bog čoveka. Evolucija religiozne svesti doduše nije dospela do svoje konačnice, do prevladavanja vere – čemu su se još u 18. veku preuranjeno poradovali znameniti prosvetitelji zabludevši da je za smrt boga potrebno tek malo više svetlosti razuma i nauke – ali jeste rezultirala pojačanom ateizacijom, sve većim brojem ljudi koji su u praktičnom smislu ateisti, makar i verovali da „ipak ima nešto“. Tim imaneštoizmom oni čak bezbrižno „peglaju“ činjenicu toliko različitih, međusobno suprotstavljenih religija naprosto konstatujući kako, eto, „jedan je bog“, odnosno da svekolika dogmatika nije važna, već da je jedino važna „sila“ ili „energija“ koja je u osnovi svega i koja će napokon svemu dati smisao i sve opravdati, jer „sve se vraća, sve se plaća“, za života ili nakon smrti. Nuđenje ovog opijuma bednicima, svim „poniženim i uvređenim“ ovog sveta predstavlja verovatno najveći nitkovluk religije uopšte, jer ih drži u obamrlosti, prevarno ih mireći sa nepodnošljivim stanjem stvari. Jasno, sve nas kopka pitanje šta se dešava posle smrti, ali po svoj prilici najumesniji je odgovor dao američki komičar Luis Si Kej – „Mnoge stvari se dešavaju nakon što umreš, jedino što ne uključuju tebe“.

Odavno je već bogocentrična slika stvarnosti zamenjena onom na kojoj čovek zauzima središnje mesto. Zahvaljujući napretku nauke i tehnike, čovek je postajao samostalniji, moćniji – ćudljive sile prirode sve je više podvrgavao sebi, umesto da kleči i nebesa bespomoćno zaziva u pomoć. Već je bilo reči o objašnjavalačkoj funkciji religije (pored utešiteljske i funkcije utemeljivača moralnosti), sasvim neispunjenoj, s obzirom da je danas posve jasno da religija grdno promašuje u obrazlaganju porekla i prirode kosmosa i ljudskog roda, odnosno da je religiju na tom polju u potpunosti smenila nauka. Naprosto, niko više ozbiljno ne zagovara pojedine tradicionalne dogme poput sulude biblijske petljanije postanja, da je svet nastao pre 6000 godina (što je, uzgred govoreći, 1000 godina nakon što su Sumeri izumeli lepak), da ga je bog stvarao tokom šest dana (tek četvrtog dana je stvorio Sunce, pa je pomalo zbunjujuće kako su do tada „dani“ tekli), a da se sedmog, možete misliti, odmarao. Takođe, bez snebivanja se više ne tvrde ni ortodoksije poput one da su pojedinačne vrste oduvek bile onakve kakve su sada, da se dakle svi složeni organizmi, pa i čovek, nisu razvili iz ranijih, prostijih organizama, odnosno da ne delimo pretka sa majmunima, ili, posebno, da je Zemlja u središtu vasione. Sveti spisi se otud čitaju selektivno – nešto se s zgražavanjem odbaci (recimo biblijsko opravdavanje ropstva), drugo stidljivo prećuti, a najbolje se ostavlja i hvali – što je naravno bez osnova i predstavlja takozvano biranje trešanja. Naime, ako je njihov autor ili bar nadahnjivač lično sam bog onda tu važi princip „sve ili ništa“, pa ako se jedna dogma oglasi za laž, onda kroz prozor mora letiti i ostala čitava dogmatika.

Proces napretka nauke, odnosno uzmicanja religije, neumitan je, jednosmeran i sasvim predvidljiv. „Sveštenici različitih verskih sekti užasavaju se napretka nauke kao što veštice strahuju od dolazećeg dana, mršte se na sudbonosne vesnike propasti obmana od kojih žive“, govorio je američki državnik Tomas Džeferson. Ipak, pitanja o nastanku svemira (razume se, ako je svemir uopšte nastao), o tome kako je započeo proces evolucije tj. kako je nastao život, i dalje su otvorena. Upravo takve nepoznanice predstavljaju današnju odstupnicu religije, preostali manevarski prostor za dejstvo natprirodnog uzroka, za takozvanog boga praznina.

Svakako, kako kaže Hamlet, „Ima mnogo stvari na nebu i zemlji o kojima vaša mudrost i ne sanja“ – ali te praznine nauka priznaje i neprekidno radi na tome da ih dokuči. Pri tom, ukidajući njena nesuvisla objašnjenja, nauka neizbežno potiskuje religiju u spomenuti „ipak ima nešto“ kutak. Međutim, nije svaka religioznost spremna da se povuče. Fundamentalizam zadrto zagovara ono Tertulijanovo „verujem jer je apsurdno“ (što u manjoj ili većoj meri karakteriše svaku religioznost) i nema nikakav problem sa činjenicom da Biblija svedoči o demonima, čarobnjacima, o životinjama koje govore, o štapovima koji se pretvaraju u zmije, o devici koja rađa, o hrani koja pada s nebesa, o hodanju po vodi itd. Zahtev da verovanja budu potkrepljena razlozima, upravo dokazana, ukida samu suštinu vere, smatraju fundamentalisti, i zapravo je slabost vere i degradacija boga. Za razliku od imaneštoista koji premda i dalje tvrde da „čovek snuje, a bog odlučuje“, odnosno da „čovek nalaže, a bog raspolaže“, ipak smatraju da se božiji delokrug u međuvremenu dramatično suzio – fundamentalisti drže da nalet nauke i čovekova osiljenost ništa nisu promenili. Bog nipošto nije sateran u ćošak koji nauka još nije osvetlila, njegovo je nadleštvo, smatraju, potpuno isto kao i prvog dana postanja (makar tada i ne bilo Sunca, pa ni dana).

Slabom verom fundamentalisti smatraju i molitvene prakse, onako kako se uobičajeno uzimaju. Naime, primećeno je da se molitvama pribegava samo u situacijama kada drugi način da se stvar reši nije apsolutno siguran, stoga se recimo bog ne zaziva kada lečimo grlobolju ili dijareju, jer za to postoje sasvim uspešni lekovi. Isto tako, moli se samo onda kada je to što tražimo uopšte prirodno moguće, otud se bog ne poziva u pomoć kada nam je amputirana ruka, da nam nanovo izraste, kamoli u slučaju dekapitacije. Međutim, bogu, ako postoji, i tu su fundamentalisti u pravu, jednako je lako da nas izleči od kijavice kao i da nam otkinutu glavu vrati na ramena, da nas povrati iz mrtvih. Bog koji mi npr. u bolesti pomaže samo pomoću lekara i lekova, koji interveniše isključivo pomoću medicine, to je bog koji i nije u stanju više da pomogne od samih lekara i lekova, te je i sasvim nepotreban. „Ko se čuva i bog ga čuva“ princip je koji nebeskog zaštitnika čini zapravo sasvim suvišnim. Kada lekari promrse „sada je sve u božijim rukama“ ili „preostaje nam jedino da se molimo“, dakle da ne radimo ništa, to naprosto znači da više ništa dodatno ne možemo da učinimo, te samo treba da vidimo da li je to što smo učinili bilo dovoljno. I da, naravno, ako jeste bilo dovoljno, za to ponizno zahvalimo nikome do bogu. Vaso Pelagić, bogoslov i arhimandrit, ali pre svega humanista i prosvetitelj, za molitvu i blagoslov je pisao da „ne vredi više od običnog bapskog preklapanja i vračanja“, a to su, uzgred rečeno, potvrdila i brojna naučna istraživanja. Ruke koje pomažu svetije su od ruku koje mole! Na kraju krajeva, ako u restoranu za večerom počnete da se gušite hranom, i da imate dve mogućnosti – da vam neko od prisutnih pomogne Hajmlihovim zahvatom ili da se svi uhvate za ruke i zajedno stanu moliti za vas – šta biste izabrali?

Osim toga, ovu nedostojnu molitvenu željoteku poput one iz pesme „Oh Lord, won’t you buy me a Mercedes Benz“ Dženis Džoplin (ili, uobičajenih, da se oženim/udam, obogatim, da pobedim u sportskom nadmetanju, da položim ispit itd) bog jednima, bez primetnog razloga, uslišava, dok drugima, takođe bez primetnog razloga, ne. O molitvi, za kraj, još i ove reči britanskog glumca Pitera O’Tula – „Kad sam shvatio da sam bog? Pa, molio sam se, i u jednom trenutku shvatio da razgovaram sam sa sobom.“

Amin.

Ivan Kovač