Гимназија Бечеј: Изложба и трибина о медијској писмености младих

Изложба „Медијска писменост против лажних вести“ отворена је у понедељак 13. маја у холу бечејске Гимназије. Ову путујућу изложбу реализовао је Савет за штампу у оквиру пројекта „Изградња поверења у медије у југоисточној Европи и Турској“ који је подржан од стране ЕУ и UNESCO-а.

Изложено је 10-так паноа који покривају теме као што су: концепт медијских порука, феномени интернетских појава као што су ботови, лажне вести, кликбејт вести, спиновање приче, феномен теорија завере, фишинга, инфлуенсера, троловање, секстинг, сајбербулинг. На паноима се налазе и информације шта је шта је вест, шта је новинарски кодекс, шта је истраживачко новинарство, истинитост информације, слобода изражавања, које врсте медија постоје и др….

Овако конципирана ова изложба намењена је пре свега младима који се најчешће данас информишу на интернету, на друштвеним мрежама.

Изложбу је отворио Жељко Бодрожић, новинар и председник Савета за штампу а након тога је у сали Гимназије одржана и трибина у којој су поред ученика ове школе учествовали и Жељко Бодрожић, новинар, Нада Будимировић, чланица Комисије за жалбе Савета за штампу, генерална секретарка Савета Гордана Новаковић, професор филозофије Иван Ковач и директор школе Миодраг Басарић као и новинарка локалног листа „Бечејски дани“ Татјана Драпшин.

Са ученицима су гости разговарали о начину на који се они свакодневно информишу о важним дешавањима за њих али и за друштво у којем живе, како они данас виде традиционалне медије, да ли могу да препознају истиниту или лажну вест, како селектују информације које до њих пристижу путем друштвених мрежа, колико верују информацијама на интернету и сл.

Једна од тема била је и  одговорност медија и новинара на који начин преносе информације у медијима за јавност, шта је то Савет за штампу, како је и зашто основано ово регулаторно тело, како функционише и колико је важна његова улога у условима који данас владају када је у питању информисање грађана у Србији.

„Ми смо као Независно удружење новинара Србије и Удружење новинара Србије још 2006. године усвојили заједнички Кодекс новинара Србије из којег је произашло и оснивање Савет за штампу као независног регулаторног тела које контролише примену Кодекса новинара Србије. Када смо оснивали Савет за штампу тада су још увек били доминантни традиционални медији. Како се друштво развијало, развијала се и јавност. Како се развијала потреба човека да буде информисан тако су се рађали и први медији, људи су освајали просторе слободе али су истовремено увек и прелазили ту границу. Од настанка штампе сама наша професија се бори са злоупотребом слободе говора, пропагандом, лажним вестима. Данашње време нам доноси много нових изазова, ви сте генерација која се најмање информише из традиционалних медија јер користите друштвене медије пре свега, платформе које су нова врста медија које су донеле много тога доброг али и као све новине и одређене опасности.“ – рекао је на самом почетку, приликом отварања изложбе Жељко Бодрожић.

Генерална секретарка Савета Гордана Новаковић и чланица Комисије Нада Будимировић су на трибини појасниле ученицима шта је тачно новинарски кодекс, који су то професионални и људски принципи према којима новинари би требало да раде свој посао али и шта је данашња реалност када је штампа у Србији у питању, због чега је потребна регулатива, шта су најчешће разлози да се не поступа у складу са професионалном етиком у традиционалним а шта у електронским медијима данас у Србији и на који начин је то пресликано на формирање јавности у Србији. У Србији данас има око 2000 медија који су регистровани али ту се налазе и медији који су углавном комерцијални, који пласирају информације које скидају од других, који немају новинаре који пишу текстове. Оне су говориле и о томе како конкретно изгледају „интервенције“ Савета за штампу и комисије када су у питању примери кршења чланова кодекса, како се то санкционише и који су механизми контроле, шта је то што Савет може да уради, како да реагује.

Говорећи о Кодексу новинара Гордана Новаковић је рекла да је поменути Кодекс скуп правила, односно, основних принципа професионалног рада новинара који садрже правила као што су: да се не сме лагати, да новинари обавезно морају да провере информације пре објављивања и то из више извора, да новинар не сме да лажно да оптужује људе, да прећуткује информације. Овај кодекс се бави и људским принципима према којима новинар треба да поступа од којих је можда најважнији да новинар не сме да повреди људе о којима пише, да не сме да дискриминише, да не сме да шири говор мржње, уноси страх међу људе, да поштује породице које је задесила несрећа али и да поштује законска ограничења која се односе на објаву информација о жртвама и починиоцима.

На трибини је такође било речи о професији новинара, о томе колико ја тај посао изазован али и истовремено леп, занимљив, динамичан. Посао који нуди многе бенефите у смислу комуникације са људима, путовања, креативности, динамичност али и отпор од стране оних који ствари виде другачије, који желе да путем медије манипулишу јавношћу, пласирају дезинформације.

Млади Гимназијалци нису показали превише интересовања за то да одаберу новинарство као своју будућу професију. Утисак је да већина од њих нема увида у то шта новинари заиста раде. Тренутно у Гимназији више не функционишу школске новине али ради подкаст као један од облика новинарског рада.

Новинари су важан чинилац нормалног демократског отвореног друштва и требало би да раде у јавном интересу, да им је на првом месту истина, а она произилазе из етике, из морала сваког од нас. У овом послу где ви преносите информације и где морате не само да не будете субјективни, мада свака вест има печат аутора, да донекле сузбијете и сопствену креативност, да би на најбољи начин пренели оно што сте видели, запазили, забележили, истражили читаоцима. Медији су јако оружје, седма сила, посебно када се нађу у рукама оних који желе да их злоупотребе. Светски ратови су почињали због пропаганде и лажних вести. Нестабилности у државама се дешавају јер људе неко лаже и обмањује.“ – додао је Бодрожић.

Највише интересовања и нешто живљи разговор са ученицима био је на тему интернет медија, друштвених мрежа, који су основно средство информисања генерације којој припадају. Млади су веома свесни да медији пласирају информације у односу на политички или други, углавном економски, притисак и често су чак, судећи према њиховом ставу који су изразили, обазриви и склони да преиспитују информације из традиционалних медија информишући се из више извора. Судећи према коментарима имају више поверења у „демократичност“ друштвених мрежа где постоји директан уплив јавности. Још мање су поверљиви према медијима на националном нивоу. Локалне друштвене групе на фејсбуку су им основни извор информисања. Како кажу ретко користе чак и претраживаче да истраже сами или пронађу информације на интернету, најчешће пасивно поступају и препуштају да им информације буду пласиране кроз алгоритам друштвених мрежа.

Гости трибине такође су доста времена посветили и питању слободе медија у нашем друштву, историјски гледано па све до данас, на којим основама и принципима се заснива наше новинарство, колико је читав принцип слободе медија додатно угрожен развојем нових технологија и нових савремених медија.

„Ми се још увек овде учимо шта је слобода, докле ви можете да користите ту слободу а да не угрожавате друге и где се она завршава и где је кажњива. Са тако слабим темељима нас је задесила технолошка револуција. Земље са већом традицијом слободне штампе штите у последње време своје традиционалне медије, штампу, новине и часописе јер желе да младе генерације не изгубе навику да купују и читају штампу. “ – напоменуо је Бодрожић.

На трибини су новинари говорили и томе које су улоге оглашивача, шта је уређивачка политика медија, колико одговорност лежи и на уредницима али и на самим новинарима да из тог целог великог корпуса спољних утицаја ипак остану доследни у пласирању истине.

Једно од важних питања које је постављено ученицима било је и да ли они мисле да новинарство као професија има будућност уопште, с обзиром да је данас претпоставка таква да сваки појединац може да буде „медиј“ за себе на интернету (на друштвеним мрежама, блог форматима). Ту се онда поставља проблем како натерати те појединачне „медије“ да поштују етичке кодексе понашања и писања на глобалној мрежи на које новинари треба да одговоре. Та демократичност друштвених медија има и добре примере у пракси где су појединачне медијске кампање успеле да правовремено информишу јавност али и да подигну то на виши ниво у смислу друштвено корисне иницијативе.  Млади су говорили и на који начин на њих утичу инфлуенсери, колико су важни за формирање њихових ставова, животних стилова, утицаја на тумачење неких догађања. Пасивност и усвајање утисака и сензација кроз наизглед невино кликтање на одређене „лаке“ садржаје имају веома јак утицај на информисање младих данас.

Закључак овог разговора са младима био је да је развијање критичког мишљења код младих ипак на крају је задатак али и прерогатив образовања, читавог образовног система у комбинацији са оним ваншколским, које мора бити филтер за то на који начин ће млади моћи да стекну одређене компетенције да се у будућности носе са изазовима које доноси развој технологије и медија у будућности.