Градски музеј: Отварање изложбе „PRO LIBERTATE”
Остава новца Фрање II Ракоција из збирке Градског музеја Бечеј
У Градском музеју у Бечеју биће отворена 26. марта изложба под називом „Про либертате“ – Остава новца Фрање II Ракоција аутора Рашка Рамаданског. Предмет ове изложбе је нумизматички налаз из времена Фрање II Ракоција, вође мађарског устанка с почетка 18. века. Аутор Рашко Рамадански користи овај новац као прозор у прошлост, објашњавајући његов значај кроз приказ новца као историјског документа и култног предмета.
Публикација аутора Рашка Рамаданског која прати изложбу детаљно осветљава период мађарског устанка с почетка XVIII века (1703–1711), познатог као Ракоцијева буна, кроз призму кованог новца са натписом „PRO LIBERTATE” (За слободу). Остава из Бечеја, која садржи 68 бакарних полтура, представља једини документовани налаз ове врсте у Србији.
Осим нумизматичке вредности саме збирке новце, документ који прати ову изложбу истражује дубоке друштвено-политичке последице сукоба између присталица независне Мађарске (куруца) и Хабзбуршке монархије (лабанаца), са посебним освртом на трагичне српско-мађарске односе и војне прекретнице попут Битке код Сенте и Битке код Тренчина, формирање Потиско-поморишке војне крајине, наглашавајући разлике у политичким путевима српског и мађарског народа тог доба. Извор истражује успон и пад куручког покрета, тешку судбину становништва у Бачкој и улогу знаменитих личности као што је Јован Поповић Текелија. Поред историјске хронологије, рад осветљава и развој самог Бечеја, који је из пограничног утврђења израстао у значајан регионални центар.
Ова изложба представља спој археологије, нумизматике и националне историје, чувајући сећање на комплексну баштину пограничних области. Фрања II Ракоци (1676–1735) представљен је као кључна фигура мађарске историје, обновитељ државности и родоначелник савременог националног идентитета. Фрања Ракоци био је син трансилванијског кнеза Фрање I и Јелене Зринске.
Одрастао у породичном окружењу са снажним антихабзбуршким сентиментом. Током Устанка од 1703. до 1711 Ракоци је организовао племство и сељаштво (куруце) против царске власти, користећи заузетост Хабзбурга у Рату за шпанско наслеђе.
Покрет је имао значајну подршку Француске. Након пораза код Тренчина (1708) и Сатмарског мира (1711), склопљеног противно његовој вољи, Ракоци се повлачи у Пољску, а затим у Турску, где и умире. Док су Мађари тежили независности, Срби су остали лојални Хабзбурзима, бранећи своје привилегије. Обе стране починиле су тешке злочине. Забележено је да су Ракоцијеви устаници побили већину становника Сенте и Мартоноша, док су српски граничари из освете опустошили Кечкемет. Бачка је током сукоба потпуно запустела, што је документовао и сам Ракоци 1704. године, наводећи да „за две недеље хода није могао ништа наћи за храну”. Ове ране остале су незацељене све до револуције 1848. године.
