Градско позориште: „Унутрашње море“ Данице Вукићевић

У галерији Градског позоришта ове недеље бечејска публика имала је изузетну прилику да угости овогодишњу добитницу НИН-ове награде за роман године Даницу Вукићевић. Она је ову престижну награду добила за свој роман „Унутрашње море“. Свакако један од разлога зашто се Бечеј нашао „успут“ ауторки на турнеји представљања свог романа је и „веза“ која је потегнута када се узме у обзир да је др Жарка Свирчев била чланица жирија за доделу овогодишње НИН-ове награде. Овај јединствени роман је био и лични избор др Жарке Свирчев када се гласало о победнику.  Током ове књижевне трибине др Жарка Свирчев и др Здравко Петровић водили су овај разговор са ауторком уз прилично ангажовану асистенцију публике која је учествовала у дискусији али и заједничком читању појединих сегмената романа. Током разговора ауторка и модератори, на крају чак и публика, говорили су  доста о контраверзама које је овај избор жирија изазвао у српским књижевним круговима, како је његова структурална форма за многе била проблематична у смислу да ли је то уопште роман, о томе на који начин је ауторкин стил писања „онеспокојио“ књижевне критичаре, али и о томе колико је важно да је жири препознао иновативност форме и „научио“ да чита овај роман на нестандардни начин, пратећи пре свега причу јунакиње романа/нараторке која је без обзира на фрагментарност записа.  У саопштењу жирија поводом доделе награде овом роману наводи се да су „језичка суптилност и сликовитост“ трансформисале фрагментарност и лирску перспективу овог писања у „романескну слику света“. 

Даница Вукићевић рошена је у Ваљеву 1959. године. Објавила је књиге поезије Као хотел на ветру (1992), Када сам чула гласове (1995), Шаманка (2001), Лук и стрела (2006), Прелазак у једну другу врсту (2007), Високи фабрички димњаци (2012), Светлуцавост и милост (2013), Док је сунца и месеца (2015), Ја, Клаудија (2018). Ауторка је књига кратке прозе На плажама (1998) и Живот је горила (2000), те збирке приповедака Мајка обрнутих ствари (2017). Добитница је награда „ProFemina“, „Биљана Јовановић“ и Милица Стојадиновић Српкиња. Бави се и књижевном критиком и есејистиком.

„Књига ме је пре свега освојила изузетним интензитетом  мишљења, језика као и снагом осећања. Са друге стране ова књига је пуна разних изненађења. Моје прво читање те књиге било је једно изузетно читалачко искуство. Роман „Унутрашње море“ се издвојио не само у прошлогодишњој продукцији него уопште, у контексту читаве савремене  књижевности. Роман има један редак стваралачки сензибилитет који је иначе својствен и ранијим Даничиним књигама. Али у случају романа, романескне продукције дефинитивно је у питању један иновативан, не само приступ роману као форми него уопште грађи и материји која се романескно обрађује код нас пре свега путем изузетно разигране стваралачке интелигенције и са једном изузетном љубављу према језику и према самој књижевности. Роман је у истој мери, подједнако и роман о интимним стањима, осећањима јунакиње али и роман о нама данас и овде, о различитим друштвеним појавама, феноменима. Оно по чему се још издвојио овај роман, за шта је итекако требало имати храбрости, је један тоталитет живота који ја већ годинама у нашој романескној продукцији нисам видела. Аутори се најчешће одлучују за једну тему, за један угао, перспективу а ми од „Унутрашњег мора“ добијамо једно изузетно интензивно, динамично, свеобухватни људско искуство. Добијамо све оно што обликује нашу свакодневницу, књига у којој је подједнако важно и печење паприке и политичка демагогија. Та снага да се опажа и најмањи детаљ наше свакодневнице и да се тај детаљ на неки начин универзализује  издваја „Унутрашње море“. Читав роман прожет је и једном предивном иронијом и хумором, чак и о најтежим и најболнијим стварима се проговара на атипичан начин. Нараторка/јунакиња романа је истовремено дрска, безобразна, прзница а са друге стране је крхка жена, нежна, меланхолична, Држати све то на окупу је заиста мајсторство.“ – рекла је др Жарка Свирчев образлажући свој избор романа као чланица жирија која је ову престижну награду и доделила ауторки Даници Вукићевић. 

Током овог разговора у бечејском Градском позоришту говорило се доста о структури овог романа, начину на који је писан, како га треба читати с обзиром на форму али и о одређеним контраверзама које је роман изазвао у књижевној јавности с обзиром на својеврсну иновацију у форми на који је прича испричана читаоцу. Ова роман свакако није нешто што је у потпуности страно савременом читаоцу, напротив. Роман „Унутрашње море“ по својој структури, како је написан, донекле указује и на то да у његовој основи постоје облици данас глобално доминантне дигитална форме комуникације и изражавања, сажетост коју она доноси, али да је и кроз такав формат испричана прича кохерентна, свеобухватна и аутентична. Што је према речима др Жарке Свирчев чак и у контексту европске књижевности иновативан поступак који је ауторка успела до краја да извуче јер и ако се на традиционалнији начин сагледа све је ту, роман има и време и место и јунаке, прича се развија. 

Сама ауторка романа, Даница Вукићевић, говорила је највише о томе на који начин је овај роман настајао, како га је она на крају тог пута доживела, колико јој је радости и задовољства донело само писање, како је он сам (роман) донекле сад већ започео неки „сопствени живот“ кроз интерпретацију и разумевање на које је наишао од стране публике

„Ја сам овај роман писала најмање пет година, можда и више. Када пишеш не знаш шта ће из свега тога настати, куда ће те то одвести. Тако да сам се ја препустила томе. Једна моја пријатељица ми је указала на то да када причам о овој књизи стално спомињем радост. То је неко доминанто моје осећање, да сам са уживањем то писала. Ја сам то посвећено писала пет година не схватајући колико сам била посвећена.“ – рекла је ауторка и наставила „Када живимо неки дан  он се састоји од најразличитијих сегмената и тренутака а када се тај дан заврши ми имамо у глави неко доминантно осећање. Но, све те ствари се некако сливају у једну, имају исту вредност. Ја сам у ствари у књизи баратала искуством, својим и туђим, као подједнако вредним и могу да кажем да је то један од поступака психолошко-језичких, да су сва наша искуства подједнако вредна јер, у ствари када се све сабере на крају живота, јер никада не знате када ћете завршити живот, не знамо чега ћемо се сећати, какав је тај резиме и са каквим ћемо осећањем напустити свет.“

„Ја волим књижевност, уживам у писању, за мене писање није мучење“ – додала је ауторка. 

„Ова књига је у ствари искуство жене, женска свакодневница, женске везе, контакти било да је у питању мајчинство, сестринство, партнерски односи. При томе је ауторка жена која пише о женском искуству показујући релевантност свих аспеката живота. Ова књига је настала са уверењем да књижевност има моћ заједништва на искуственом плану. Да је књижевност то место које нас сабире у којем можемо да се огледамо и да нас повезује ма колико да смо удаљени. Ауторка је истовремено и хроничарка времена али оно што је кључна вредност је да се она не дистанцира него је уроњена у тај живот. Ако је према некоме беспоштедно критична јунакиња је то према себи.“ – рекла је др Жарка Свирчев указујући и на искуствено женски аспект овог романа.