Javno-privatno partnerstva i participacija javnosti

Opštini Bečej održano je predstavljanje projekta i okrugli sto pod nazivom „Unapređenje dijaloga između organizacija civilnog društva i javnih vlasti kod projekata javno-privatnog partnerstva na lokalnom nivou“. Predstavnici Beogradske otvorene škole su u saradnji sa Institutom za teritorijalni i ekonomski razvoj uz podršku Delegacije EU u Srbiji su predstavili ovom prilikom i monitoring izveštaj o stepenu uključenosti civilnih organizacija kako u proces donošenja odluka konkretno u projektima javnoprivatnog partnerstva tako i uopšte o uključenosti civilnog sektora u donošenje odluka u lokalnoj zajednici. Ovaj monitoring Beogradska otvorena škola i partneri na projektu radili su u tri opštine i to u Bečeju, Plandištu i Topoli.

 Opština Bečej prema ovom izveštaju za sada ima tri projekta JPP koji su u toku i to su dimničarske usluge (od 2018. godine) javna rasveta (od 2019. godine) i usluge deratizacije, dezinfekcije i dezinsekcije.  Za  dimničarske  usluge  i  DDD  usluge  opšti-  na Bečej nije imala kapaciteta, ljudstva ili infrastrukture da organizuje posebno javno preduzeće ili da poveri te poslove već nekom postojećem za obavljanje tih poslova pa je model JPP bio rešenje. Isto je donekle važilo i kada je rasveta u pitanju. U monitoringu stoji da sva tri puta kada je lokalna vlast donela odluke o uspostavljanju JPP nisu konsultovani ni javnost ni civilne organizacije, konsultovani su javna preduzeća, predstavnici razlih službi iz opštinske uprave. Javnost je preko medija obaveštavana o procesu ali bez sprovođenja javne rasprave ili anketiranja građana ili civilnih organizacija.

U ovom Izveštaju takođe stoji i da je razvijenost samog civilnog sektora u Opštini Bečej donekle loša ali da u praksi je prilično dobra saradnja civilnog i javnog sektora. Kao dobar primer saradnje lokalne uprave i civilne organizacije a u cilju uvođenja građana   u proces donošenja odluke predstavnici Beogradske otvorene škole naveli su saradnju BUM-a i lokalne samouprave u okviru akcije „Budžet po meri građana“, u procesu participativnog budžetiranja.

Civilne organizacije iz Bečeja koje su učestvovale, tj. koje su ispunile upitnike u okviru ovog monitoringa bile su BUM i Bečejski edukativni centar. Istraživanje je obuhvatilo i rad drugih civilnih organizacija kao što su KUD „Đido“, UG „Obrazovni impuls“, UK „Picoder“, MKUD „Petefi Šandor“.

Opština Bečej je u okviru ovog projekta i okruglog stola na skupu u opštini dobila i preporuke na koji način je neophodno  da se redovno radi Lokalni antikorupcijski plan i da se redovno izveštava o implementaciji istog jer su i javne nabavke deo javno- privatnog partnerstva.

Ono što ne pada samo na odgovornost lokalne samouprave je svakako zakonska regulativa koja će morati da reguliše preciznije odnose civilnog i javnog sektora, tačnije da uspostavi na državnom nivou obaveze vlasti da transparentnije donose odluke, da uključuju javnost, građane i civilni sektor u donošenje odluka koje su od javnog značaja. Za sada ne postoji takva zakonska re- gulativa koja obavezuje dijalog između vlasti iz organizacija civilnog društva ali dok se to ne desi predlog organizatora ovog dijaloga je da se ta oblast uredi lokalnim javnim aktima.

Pored nedostatka zakonskih rešenja u ovom segmentu dijaloga vlasti i civilnog sektora  razlozi koji bi mogli biti presudni   za to što organizacije civilnog društva ne učestvuju previše u procesima donošenja ovako važnih odluke koje se donose na nivou lokalne samouprave je osim nepoznavanje čitavog procesa JPP (jer je to donekle novina) verovatno i nedostatak kadrovskih kapaciteta u tim organizacijama. Organizacije civilnog društva neretko su u lokalnim sredinama usmerene na okupljanje članstva u skladu sa nekim ličnim interesovanjima kulturnim ili čak „hobističkim“ ili su osnovana radi afirmacije i zaštite ne- kih zajedničkih interesa (kao što su organizacije osoba sa invaliditetom i sl.), retko su u lokalnim zajednicama u pitanju organizacije koje imaju kapaciteta da ulaze u sferu javnih službi, zakonskih regulativa. Takvim „temama“ i poslovima češće se bave veće organizacije u gradovima, krovne organizacije i sl. Za lokalne organizacije sa limitiranim kadrovskim kapacitetima i resursima „ulaženje“ u ovu sferu, pa samim tim i stepen uticaja na donošenje odluka u okviru lokalne zajednice, je još uvek uglavnom van domašaja.

Pored toga taj kadrovski potencijal civilnih organizacija, pa i sama funkcija civilnog sektora u Srbiji, je u poslednjih desetak godina permanentno i namerno obesmišljavana od strane vlasti osnivanjem tzv GONGO organizacija osnovanih „namenski“ od strane javnog sektora za potrebe pokrivanja delatnosti koje ne mogu da se rade direktno sa pozicije vlasti.

Ustupanje nekih veoma važnih javnih usluga i poslova kroz sistem javno-privatog partnerstva je još jedan segment rada lokalnih vlasti gde je veoma važno za tu vlast da održi određen stepen kontrole. Ovaj proces biće potencijalno sve više važan za svaku lokalnu samoupravu u dogledno vreme jer je tendencija „ustupanja“ pojedinih poslova privatnim partnerima sve veća, tačnije to se postavlja kao jedini način reformisanja javnih usluga u lokalnoj zajednici. No, kada su ovakvi poslovi u pitanju u prirodi vlasti je da odluke o tome kome poveriti poslove, ko može biti potencijalni privatni partner i pod kojim uslovima, zadrže kao veoma važan prerogativ za sebe. To znači da je potrebno „kontrolisati“ i upliv javnosti kada se takve odluke donose, pre svega upliv civilnih organizacija jer one potencijalno mogu da budu „aktivatori“ građanskih akcija. Na žalost u Srbiji trenutno u praksi (od ove godine) se događa uglavnom ono što je suprotno preporukama sa ovog skupa – sve veći uticaj javnog sektora na civilni umesto obrnuto. Većina lokalnih civilnih organizacije , posebno u manjim opštinama, čak i onda kada nisu „namenski“ osnovane od strane ljudi bliskih vlasti, one su svakako finansijski zavisne od lokalnih samouprava jer veoma teško mogu da opstanu bez finansijske pomoći iz budžeta opštine, pokrajine ili ministarstva kroz konkurse i projekte što ih u ovakvoj konstelaciji automatski postavlja u poziciju da mogu da deluju samo onoliko koliko im se dozvoli da rade u interesu neke šire javnosti