„Kad đurđevak zamiriše“, nova knjiga Dragana Savića

Dragan Savić je predsednik Književno umetničkog kluba „Pero amatera“ iz Bečeja ovih dana objavio je svoju drugu knjigu koja je okvirno bazirana i na njegovoj ličoj priči. Tim povodom smo razgovarali sa njim o tome šta je tema nove knjige i o planovima za promociju, o mogućem nastavku njegove priče i u trećoj knjizi koja je u pripremi.

„Kao i prva knjiga i ova je izdata u sopstvenom izdanju, bio sam dakle i autor i izdavač. Sad ova nova knjiga je izdata preko našeg udruženja književnih amatera. Izdavanje sam finansirao sam uglavnom uz malu pomoć sponzora kojima sam jako zahvalan.

Tema knjige je isto kao i prva, radi se o socijalnoj temi, temi ostavljanja dece, to je tema koja je i moja lična priča. Veoma veliki broj nas nikada ne sazna ko su, odakle potiču a smatram da je to veoma važno.

Prva knjiga pod nazivom „Tuđ‟ je bila autobiografska priča koja je objavljena 2017. godine, moja priča u kojoj sam opisao sebe, svoje odrastanje u hraniteljskoj porodici. Većina dece koja tako odrastaju nikada ne saznaju da su usvojeni što sa jedne strane može biti i zbog toga što su zadovoljni životom u svojim novim porodicama i ne vide nijedan razlog da pokreću pitanje svog porekla. Za one druge koji ne žive baš lepo u hraniteljskim porodicama obično dođe ranije i češće do toga da se javi motiv da se istina razotkrije i da deca počnu da postavljaju pitanja o svojim biološkim roditeljima. Kod nas ovde na Balkanu u bivšoj državi i danas u Srbiji se još uvek izbegava da se priča o toj temi, to je još uvek sramota jer za tu decu osećaj ostavljenosti, osećaj manje vrednosti preovladava. Upravo je to cilj mog pisanja, treba prevazići taj zid ćutanja i pokrenuti temu. Meni je jako dugo trebalo da počnem otvoreno da pričam i pišem o tome, i nekako mi je sada lakše, nema više stida jer sve to što se meni desilo nije moja krivica. Da malo podsetim na priču iz prve knjige. Ja sam rođen 1958. godine i te iste godine nakon samo mesec i po dana mene je majka ostavila u jednom haustoru, tačnije u jednoj zgradi na Vračaru. Nikada nisam uspeo na žalost da je pronađem. Prezime i ime koje danas nosim ja sam dobio u matičnom uredu opštine Vračar čiji sam bio štićenik, nigde nisam uspeo da pronađem nijedan dokument zbog čega i po kome nosim to prezime. Sve to je veoma čudno jer je već tada u Jugoslaviji čitava procedura kada su slučajevi poput mog u pitanju postojala veoma jasna procedura i tragovi, dokumentacija i mislim da je tu u pitanju bila neka veća zavera. Kako sam skoro odmah u startu otkrio da nešto ipak nije bilo u redu sa mojom dokumentacijom jer su neka dokumenta bila falsifikovana, izjave, imena i neke još stvari su nelogične i ne poklapaju se. Počeo sam da sumnjam i tu sad ima više teorija šta se sve moglo desiti. Tih godina počinju i da se pojavljuju slučajevi kupovine dece o kojima se ovih dana mnogo govori i piše pa je i to moguća opcija, zašto sam na kraju ostavljen i kasnije udomljen kod jedna dobre patrijarhalne porodice u Čurugu. To sve kao i moje traganje za biološkim roditeljima je precizno i hronološki opisano u mojoj prvoj knjizi paralelno sa mojom pričom kako sam dolazio do raznih saznanja koje su samo deo priče o mojoj potrazi za istinom‟ rekao nam je Dragan Savić.

Dragan Savić i dalje traga za svojim poreklom. Nova knjiga pod nazivom „Kad đurđevak zamiriše‟ je svojevrsni nastavak priče u smislu da se dešava nakon objavljivanja prve knjige jer se potraga nastavlja. Ipak, ovog puta u pitanju je nečija „tuđa‟ priča kako se ispostavilo na kraju.

„Prva knjiga je rezultirala time da su mi se javljali mnogi koji su želeli da mi pomognu, usmeravali su me. Pored ostalih javila mi se jedna gospođa koja mi je rekla da traži brata i da dešavanja u mojoj prvoj knjizi navode na to da ima velikih sličnosti naše dve priče. I njenog brata je majka rodila veoma mlada, u Beogradu, tačnije na Vračaru i to dete je odmah dato nekome na usvajanje. Majka je bila iz južne Srbije, porodica je bila poznata i politički uticajna i nisu želeli da im se naruši ugled. Od tada više niko nije znao gde je to dete, gubi mu se trag. Pronašla je moje fotografije na fejsbuku i na internetu i prosledila ih svojim rođacima koji su tvrdili da ja jako ličim na njih. Ona je bila ubeđena da sam ja taj njen brat za kojim je tragagala. Ja sam pogledao neke njihove fotografije i njene takođe i nisam imao taj utisak o nekoj fizičkoj sličnosti dok nisam naleteo na jednu fotografiju njene majke na kojoj ja zaista ličim na nju. Dogovorili smo se i uradili DNK analizu. Ispostavilo se da nismo u srodstvu. To je bilo prošle godine. Ja sam ipak iz te njene priče napisao ovaj roman. Knjigu nisam pisao kao prvu u prvom licu jer to svakako nije priča o meni lično. Ja sad već radim na trećoj knjizi. Ovo sve ima nastavak u smislu da se moje traganje nastavlja pre svega jer je moj osnovni motiv, a o tome sam dosta pisao i u prvoj knjizi, moj strah od incesta. Ja verujem da će moja posvećenost toj temi biti sve dotle dok ne pronađem svoje biološko poreklo. Ovo radim i zbog moje dece i unučadi. Po pravu, onom narodnom, se smatra do sedmog kolena srodnici ne treba da se mešaju, po sadašnjem zakonu je do šestog kolena a crkveno čak do devetog kolena.

Ja sam želeo da i uradimo promociju ove knjige ali je to ovih poslednjih nekoliko meseci bilo zaista nemoguće jer sve ustanove kulture uglavnom nisu radile, nisu mogle da organizuju bilo kakvu javnu promociju ili tribinu. Ovih dana su konačno u opštini doneli odluku da polako počnu sa radom uz poštovanje mera zaštite pa ću se uskoro dogovoriti ili sa bibliotekom ili pozorištem. Knjiga je izdata u 350 primeraka i za sada može da se kupi kod mene preko fejsbuka i u knjižari „Stil‟, bivša Forumova knjižara.‟