Kako smo Dan republike zamenili za Crni petak

Jedno je zajedničko za oba, bar za one sa hrišćanskim osećajem krivice, jedan smrtni greh smo zamenili za drugi – proždrljivost za pohlepu. Za nas nevernike koji smo u Srbiji na ivici statističke greške, cinike i pragmatike kojima ništa nije sveto mi smo samo na gubitku jer Black friday ne donosi neradne dane kao nekada 29. novembar.

Kažu da je Crni petak nastao kao opis saobraćajnog kolapsa u centru grada na dan posle Tenksgivinga zbog predprazničnih sniženja (trebalo je rasprodati staru robu da bi se napunile radnje za predstojeću maničnu kupovinu pred Božić). Trgovci su se decenijama opirali da prihvate naziv jer je sugerisao na kataklizmu, na pošast, na propast čovečanstva što nije daleko od toga jer svake godine Black Friday ostavi za sobom nekoliko žrtava i na stotine povređenih u opštim metežimo po šoping centrima. Zaista ne postoji blesaviji način i razlog da nastradaš a epitaf na spomeniku je bogomdana prilika za crnohumorne komedijaše. Naravno da su trgovci na kraju poklekli jer magovi marketinga kažu da je brend sve, koga briga za negativnu konotaciju. Crni petak je postao brend. Kao što je kod nas 29. novembar bio brend.

Od pre desetak godina u eri opšte fascinacije sjajem šopingmolova Crni petak se primio i kod nas, što je posebno zanimljivo jer srpska proklamovana averzija na „američko“  izgleda se veoma lako topi pod glamurom i svetlima šopingmolova. I dok još uvek za Helovin imamo histerično dramoserisanje u vidu naricanja nad čistotom pravoslavlja, satanizacijom dečijih duša, destruktivnom amerikanizacijom „naše dece“ kad je u pitanju kupovina posle Tenksgivinga (za koji prosečan Srbin ako je i čuo zna da ima neke veze sa Indijancima koje su Ameri pobili) izgleda da taj isti prosečan Srbin nema ništa protiv malo američkog konzumerizma. Naprotiv. Navežbalo se ovih godina, trke sa kolicima punim jeftine piletine upriličene tokom svakog otvaranja malo veće samoposluge održale su nas u formi i za Crni petak.

Kakve to veze ima sa 29. novembrom? Poklapa se vreme, poklapa se i „duh“ uslovno rečeno hedonističkog rituala obeležavanja početka sezone preterivanja pred decembarske praznike jer ko će dočekati pravoslavno „smerni“ Božić posle Nove Godine da uživa u „obilju“. Godine relaksiranog socijalizma ostavile su za sobom pečat na  „porodične“ običaje, potrebe, rituale pa smo samo žrtvovanje životinja i polutke zamenili za lov na jeftiniji televizor ili jaknu. Taj uslovno nazvan civlizacijski pomak zamene kobasica za krpice smo dobili kao posledicu čitavog procesa glamurizacije prostote koja je pošast koja se širi direktno sa tih istih televizora iz šoping korpi.

Za one sentimentalnije koje iz „ideoloških“ (i patetično nostalgičnih razloga) žele da vrate druh 29. novembra ostaje samo da sa prezirom, kao ja sada, uživaju u činjenici da tamo negde iza svih tih novina stoji potreba koju je za sobom ostavio onaj praznik koji je osim uživanja sa sobom nosio i onih nekoliko slobodnih dana. A slobodni dani sa sastavljanjem dva vikenda nemaju cenu, posebno u konkureciji jeftinih patika ili tostera.