Kladiti se mora

Serijal: Svet bez bogova (2)

U prvom delu serijala o ateističkoj misli ustvrdio sam da moje stajalište nije tek bezboštvo već protivboštvo, ne dakle pozicija prostog neverovanja u boga, bezverje, već antiteizam, stav da je religija i štetna, a to već obavezuje, poziva na angažman, borbu. Osim ovog, od važnosti je i drugo preciziranje – u strogo epistemološkom smislu ja sam agnostik. Naime, ako pozicija ateizma podrazumeva „znanje“ da bog ne postoji, onda ja nisam ateist već agnostik, neko dakle ko poriče mogućnost objektivnog saznanja postojanja, pa i nepostojanja boga. Jasno, verovatnoća da bog postoji odnosno ne postoji nipošto nije pola-pola, kao što izgleda da sugeriše sofista Protagora kada neodlučno primeti da „o bogovima ne mogu znati ni da jesu ni da nisu“. Iako su ateisti skloni posmatrati deklarisane agnostike kao mlakonje, kao neopredeljena, kukavička sumnjala, što katkad i pije vodu, moj agnosticizam nije naprosto sedenje na dve stolice, da nedeljom metanišem po crkvi, jer, eto, možda bog postoji, da bi se već sutradan sve u šesnaest prepustio grešnom životu, jer, opet, možda bog i ne postoji. Uostalom, ateisti koji tvrde da sa apsolutnom izvesnošću znaju da bog ne postoji ne samo da su intelektualno nepošteni, nego se tu ponekad radi i o reaktivnoj psihičkoj formaciji, naime napadnim odricanjem i najmanje mogućnosti da bog postoji oni može biti beže od bauka sopstvene podsvesne religioznosti.

Moj agnosticizam je, dakle, čisto teorijski. Neuporedivo je veća verovatnoća, na osnovu svega onoga što znamo, da bog ne postoji, posebno ne onaj lični, bog koji bdi nad nama, uslišava molitve, koji nagrađuje i kažnjava itd, nego da postoji. Iako je mogućnost da ima boga mizerna, ipak je veća od nule – otud i moj agnosticizam – ali ja svejedno živim kao da boga nema, kao što to naposletku čine i mnogi nominalni vernici. Dakle, u presudnom smislu, praktičkom, ja sam ateist. I zato, kada se kladim da li ima boga – a kladiti se mora – ja se u životu kladim na to da ga nema. Mislilac Blez Paskal je međutim drugačije rezonovao, predlažući da se naprosto priklonimo isplativijoj od dve opklade. – Naime, ukoliko vernik greši u pogledu boga, onda ništa, međutim ako je u pravu onda će zavrediti večno blaženstvo; ako, pak, ateista greši, on onda neće biti spašen (danas se u crkvi licemerno kaže, politički korektno i eufemistički, da neće biti „spašen“ umesto da će biti „večno proklet i pržiće se u paklu“), a ako je u pravu i boga zaista nema, onda opet ništa. Stoga, poentira Paskal, u svakom slučaju treba verovati. Ateizam je po ovome slika i prilika nesmotrene gluposti.

Neobično je da je papa Franja pre dve godine u jednoj propovedi natuknuo da bi i ateisti mogli u raj, jer je, kako smatra, presudnije voditi dobar život nego imati veru i uredno prisustvovati bogosluženjima. Naravno, crkva je brže-bolje ispravila papin gaf – brižljivo čuvajući svoju moć načelom da bez vere i, posebno, izvan crkve nema spasenja – i pojasnila da će ateisti ipak u pakao. Papa je ovde bio na tragu takozvane ateističke opklade koja kaže da ako živite dobar život i bog ne postoji onda ste ovaj svet učinili boljim i ostaćete upamćeni po dobru, a ukoliko bog postoji, onda ćete svejedno u raj jer bog, dobar i pun ljubavi, pri proceni mora imati u vidu prevashodno naše moralne zasluge. Osim što vrednuje jedino veru, a ne i dobar život, Paskalova opklada takođe previđa specifičnost slučaja kada mi verujemo a bog ne postoji, jer tada ishod nije naprosto ništa, s obzirom na to da delimično promašujemo život, zamlaćujući se besmislenim radnjama, klečanjem, molitvama upućenim imaginarnom prijatelju, čak proganjanjem drugih u ime tog imaginarnog prijatelja, uobražavajući najzad da će neplaćeni ovozemaljski računi ipak biti namireni na onom svetu, a to nas defetistički uljuljkuje, pasivizuje. Osim toga, Paskal podrazumeva da bog, ako postoji, ceni ovaj račundžijski pristup, ovu hladnu proračunatost, da mu je dakle milija simulirana vera i neiskrena bogoslužba od iskrene nevere, jer kako čovek može uopšte odlučiti da veruje naprosto zato što mu to izgleda isplativije?! Naposletku, Paskal ne precizira kog boga treba da odaberemo – hrišćanskog ili islamskog, Peruna ili Zevsa, Odina možda?

Kaže se da agnosticizam naginje teizmu, dok deizam, pa i panteizam teže ateizmu. Agnosticizam koji zagovaram nije, međutim, nikakvo polutanstvo, malodušnost, nikakva loše skrivana vera, već naprosto stvar intelektualnog poštenja, a ukoliko ispadne da bog zaista postoji reagovaću, pretpostavljam, kao Bertrand Rasel koji je bio i veliki promoter bezbožništva (nažalost, i dan danas je potrebno da se ateisti otvoreno deklarišu i time ohrabre druge koji slično misle). Naime, kada su ga upitali šta bi rekao bogu da se naposletku ispostavi kako ipak nije bio u pravu, jednostavno je odgovorio „Nedovoljno dokaza, bože, nedovoljno dokaza“. Što se tiče deizma i teizma, obe pozicije dele veru u natprirodnog tvorca sveta. Međutim, deisti, za razliku od teista, smatraju da bog nakon što stvori svet i ustanovi njegove zakone više nije prisutan, ne meša se u svetske tokove, ne kroji mu sudbinu, ne nadgleda ljudske postupke, ne raspoređuje ih u raj i pakao, a deisti ne priznaju ni čuda niti bilo šta što se protivi razumu. Deizam je bio posebno karakterističan za 18. vek, doba prosvetiteljstva, kao pogodna forma za oslobađanje od religije. Panteizam, opet, deli sa deizmom shvatanje da bog nije nikakva ličnost, kao recimo u Bibliji, ali u odnosu na deizam drži da razlike između tvorca i tvorevine nema, da su oni jedno isto, odnosno da je bog sama priroda. Za panteizam filozof Šopenhauer kaže da je zgodna forma da se „bog odstrani iz sveta na jedan pristojan način“, jer panteistički bog, baš kao i deistički, možda može zainteresovati um jednog filozofa, ali je nesposoban da u ljudima izazove bilo kakva religiozna osećanja.

Osnov svakog ateizma i svake kritike religije je stav da čovek stvara boga, a ne bog čoveka. Koreni religioznosti su u neznanju, u nemoći pred prirodnim i društveno-ekonomskim silama, u strahu i blagodarnosti, u osećaju zavisnosti uopšte. Da je samo reč o neznanju, pozicija građanskog ateizma koju je i sam Rasel zastupao bila bi dovoljna, pa bismo naprosto snagom razuma i znanja otklonili versko mračnjaštvo, ratosiljali se teoloških predrasuda i zatucanog pogleda na svet. Međutim, čista je zabluda da se kod religioznosti radi tek o ljudskoj gluposti, i da će daljim rastom znanja i tehnike konačno prevladati ateizam. U tom smislu je neprijatno pretenciozna težnja pojedinih ateista da se prozovu „brights “, dakle bistri, oštroumni, ne samo da bi se oslobodili negativno konotiranog naziva (kao što su homoseksualci preuzeli ime „gej“), već pre svega zato što drže da su u odnosu na vernike naprosto pametniji. Naime, Lenjin je prepoznao da „nemoć eksploatisanih klasa u borbi sa eksploatatorima rađa veru u zagrobni život podjednako nužno kao što nemoć divljaka u borbi sa prirodom rađa veru u bogove, đavole, čuda i slično.“ Dakle, tek prevladavanjem socijalnih korena religije, oslobođenjem od zavisnosti društveno-ekonomskim silama može se očekivati dalji napredak ateizacije, i zato je marksistička kritika religije najdoslednija od svih. Vernici nisu tek budale, kako se to ovde pokušava sugerisati, koje prosvećivanjem treba otrezniti od religioznih uobraženja, već je neophodno i stvarno ukinuti društvene okolnosti kojima su ta uobraženja potrebna. Nikakva antireligiozna propaganda, nikakvo kulturno podizanje neobrazovanih masa ne može zameniti ovaj način borbe. Po svoj prilici čak i u ostvarenom socijalizmu neće nestati potreba za utešiteljskom funkcijom religije, jer će i dalje biti patnje, bolesti, smrti, kao i mnogih nepoznanica o čoveku i svetu.

Amin.