Коначно неки избори …

Општина Бечеј је за 20. октобар расписала изборе за Савете месних заједница. Коначно неки избори… припадници садашње владајуће гарнитуре (и оно мало преостале условно назване опозиције коју овде у граду, кружи прича, имамо) ће одахнути, ту су на свом терену, време регрутације нових и дриловања сад већ искусних кампањџија, прилика је да се окупе а да за то не треба смишљати разлог или куповати веће количине меса, договарати гостовања певача и куртошколач штанда. Кампања од врата до врата, сигурни гласови, потписи … да се не заборави како се то ради јер следећа година је изборна година, треба вежбе и дрила. Не смета ту много чињеница да би требало да је поента избора у МЗ потпуно другачија, да су то нестраначки избори „обичних“ грађана из краја или из села који желе да се волонтерски и добровољно ангажују да нешто ураде, помогну а имају неки углед и поверење међу суграђанима.

Принцип предлагања за чланове савета је и даље исти: 10 потписа суграђана и непосредни избори именом и презименом појединца али је све остало другачије, од самих избора па све до поенте постојања самих месних заједница.

Већ неколико изборних циклуса уназад избори за месне заједници су полигон за страначка (углавном коалициона) вежбања кампање за „велике“ изборе и борба за утицај у микро окружењу, за неколико радних места и место окупљања „теренаца“.

Месне заједнице и у најбољим временима (онда када су још имале рачун и неке ингеренције) спорадично су имале смисао постојања по селима, у граду свакако мање. Са последњим изменама Закона о локалној самоуправи разлози за постојање су још спорнији ако се не рачунају бенефити локалног организовања страначких инфраструктура.

Која је улога сеоских а која градских МЗ данас када су им скинуте све ингеренције сада када је коначна централизација власти скоро у потпуности спроведена?

Када су села у питању и условно назване услуге које су грађани имали у месним заједницама и месним канцеларијама биле су различите од села до села у зависности од величине и потреба. У време када је Бачко Петрово Село било веће од Србобрана или Новог Бечеја наравно да је било неопходно да у селу постоји и матична служба и већи број услуга које су биле у ингеренцији општине. Исто је важило и за Градиште а, наравно, да су ингеренције запослених и услуге служби биле мање у Радичевићу, Милешеву, Дрљану или Пољаницама. Једно је сигурно овакав вид организовања имао је смисла јер су то биле интегралне организационе јединице општинске управе. Наравно као и сваки други облик административног система све је то и онда било бирократско системско нужно зло али без обзира нужно.

За објашњење колико је све то било бирократизовано добар пример је из постмилошевићке ере када су рађени пројектни циклуси са америчким и европским програмима који су радили ЕУ или УСАИД. МЗ су у тим програмима биле, у очима донатора, основне извршне управне јединице, имале су посебан третман према којем је њихова улога била да активно предлажу пројекате и приоритете али и да воде процес реализације пројеката, наравно уз подршку виших нивоа локалне самоуправе.

У већини демократских земаља у Европи па и у САД функционише тај community принцип и он се показао као најбољи за дефинисања конкретних потреба грађана на локалном нивоу. Невероватно, али наше „старе“ социјалистичке МЗ су имале исти принцип и разлог постојања.

Пред крај и распад тог система МЗ су биле учаурене у често бирократизоване службе са пензионерским саветима али може се рећи да су они, на неки начин, још чували „Graal“ СФРЈ локалне политике. Када су, у нашем случају, у УСАИД-у схватили да је потребно „обновити“ те локалне иницијативе организовали су на нивоу месних заједница Групе за развој, паралелно тело које је у сарадњи са саветима и канцеларијама МЗ радило на детектовању приоритета у селима и у градским МЗ и предлагали пројекте, обновили су просторије свих МЗ на територији Бечеја, опремили. Скоро 8 године су на неки начин радили на успостављању тог community принципа. Након завршетка тих програма, или ту негде пред крај, кренуло ја политичка узурпација Савета, политичке околности су се промениле. Странке су почеле да се све више „мешају“ у изборне циклусе за савете МЗ да „делегирају“ своје људе кроз наводно непосредне нестраначке кампање за појединце, чланства у Саветима постала су још један политички плен који се делио коалиционо.

Избори у МЗ постали су одличан лакмус папир за локалне и друге изборе, инструмент за прикупљање сигурних гласова.

Након тог процеса политичког централизовања у локалу уследила је и буџетска централизација у општинама. Крајем 2012. године су укинути у МЗ рачуни за сопствена средства (преостала је још једино могућност да се евентуално отварају подрачуни за самодоприносе). До тада су се из градског буџета финансирале плате секретара месних заједница и део материјалних трошкова, попут рачуна за струју, воду, итд. док су се сви остали трошкови финансирали управо из сопствених прихода. Они су од тада под надзором и присмотром виших нивоа власти и сливају се директно у буџет. Ови најнижи нивои самоуправе, чији разлог постојања је био да буду најближи грађанима, на тај начин су обесмишљени, односно онемогућени у самосталном деловању, што је ретроградни процес суштинске демократизације друштва. Изговор за укидање финансијских ингеренција и самосталности био је да је компликовано спровођење финансијских процедура набавки и финансирања пројеката и да су значајне уштеде на преносима средстава, да запослени у месним заједницама нису способни да испрате све процедуре и да је било какав процес фискалне децентрализације једнако стварању „хаоса“. Дакле, увек је лакше укинути демократске процесе децентрализације него их направити функционалним.

Месне заједнице су данас у својој суштини изгубљене негде између старог система делегирања појединаца из „народа“ у социјалистичком систему и grass root нових демократских формата, толико популарним у овим постидеолошким савременим друштвеним системима, (ово је више случај у већим градовима). У овом нашем садашњем централистичком систему у којем влада политика партократије и политичко/економских интереса привилегованих локалних бизниса ни један од та два формата нема шансе да опстане. Другим речима грађани и грађански активизам су развлаштени, приступ озбиљнијим иницијативама и доношењу одлука им је укунут ако није теледиригован из такође политички повлаштених НВО (које су и саме доживеле процес партократизације у претходних десетак година). У последње две године у бечејској општини спроведена су пред крај године од стране БУМ-а организована гласања за приоритете од стране грађана где сваки крај града или село предлаже и гласа за асфалтирање своје улице или за неки микро проблем на нивоу града али на крају највише гласова добије оно што је „заједничко“, тј неке реконструкције објеката образовних установа, одржавање манифестација и сл. Остало, наравно, кад дође на ред … у случају да ово гласање није организовано резултат би био мање више исти јер ионако све зависи од много других фактора шта ће се у току следеће године радити, посебно што су неки пројекти дугорочни, вишегодишњи па је бесмислено и гласање за нешто што не може да се уради у току једне године. Дакле све би било исто и без те ујдурме око гласања и тог привида «демократског» изјашњавања грађана што је својеврсни облик политичке кампање и пре свега може добро да послужи као, ако тумачимо са мало добре воље, добар индикатор вршиоцима власти шта су збиља приоритети грађана а ако желимо да будемо скептични може добро да им послужи у стању перпетуиране кампање за следећи изборни циклус као индикатор шта треба да обећају грађанима. Месне заједнице су некада али и по својој функцији служиле да та конекција са потребама грађана у заједницама (деловима града или селима) постоји на системском нивоу свакодневно, а не само као кампања.

Грађанима Бечеја и села у општини Бечеј пред ове изборе остаје могућност да буду активни у својој заједници без партијске инфраструктуре иза себе само ако имају довољно јак мотив да уђу самостално у ринг са партијски организованим кампањама за „независне“ кандидате.За то је потребно осим мотива и то да заиста јесу слободни грађани који својом вољом желе да се ангажују али је питање колико још увек у овој држави има „слободних“ грађана који на овај или онај начин нису ангажовани, уцењени или заплашени на оној другој страни.