Konačno neki izbori …

Opština Bečej je za 20. oktobar raspisala izbore za Savete mesnih zajednica. Konačno neki izbori… pripadnici sadašnje vladajuće garniture (i ono malo preostale uslovno nazvane opozicije koju ovde u gradu, kruži priča, imamo) će odahnuti, tu su na svom terenu, vreme regrutacije novih i drilovanja sad već iskusnih kampanjdžija, prilika je da se okupe a da za to ne treba smišljati razlog ili kupovati veće količine mesa, dogovarati gostovanja pevača i kurtoškolač štanda. Kampanja od vrata do vrata, sigurni glasovi, potpisi … da se ne zaboravi kako se to radi jer sledeća godina je izborna godina, treba vežbe i drila. Ne smeta tu mnogo činjenica da bi trebalo da je poenta izbora u MZ potpuno drugačija, da su to nestranački izbori „običnih“ građana iz kraja ili iz sela koji žele da se volonterski i dobrovoljno angažuju da nešto urade, pomognu a imaju neki ugled i poverenje među sugrađanima.

Princip predlaganja za članove saveta je i dalje isti: 10 potpisa sugrađana i neposredni izbori imenom i prezimenom pojedinca ali je sve ostalo drugačije, od samih izbora pa sve do poente postojanja samih mesnih zajednica.

Već nekoliko izbornih ciklusa unazad izbori za mesne zajednici su poligon za stranačka (uglavnom koaliciona) vežbanja kampanje za „velike“ izbore i borba za uticaj u mikro okruženju, za nekoliko radnih mesta i mesto okupljanja „terenaca“.

Mesne zajednice i u najboljim vremenima (onda kada su još imale račun i neke ingerencije) sporadično su imale smisao postojanja po selima, u gradu svakako manje. Sa poslednjim izmenama Zakona o lokalnoj samoupravi razlozi za postojanje su još sporniji ako se ne računaju benefiti lokalnog organizovanja stranačkih infrastruktura.

Koja je uloga seoskih a koja gradskih MZ danas kada su im skinute sve ingerencije sada kada je konačna centralizacija vlasti skoro u potpunosti sprovedena?

Kada su sela u pitanju i uslovno nazvane usluge koje su građani imali u mesnim zajednicama i mesnim kancelarijama bile su različite od sela do sela u zavisnosti od veličine i potreba. U vreme kada je Bačko Petrovo Selo bilo veće od Srbobrana ili Novog Bečeja naravno da je bilo neophodno da u selu postoji i matična služba i veći broj usluga koje su bile u ingerenciji opštine. Isto je važilo i za Gradište a, naravno, da su ingerencije zaposlenih i usluge službi bile manje u Radičeviću, Mileševu, Drljanu ili Poljanicama. Jedno je sigurno ovakav vid organizovanja imao je smisla jer su to bile integralne organizacione jedinice opštinske uprave. Naravno kao i svaki drugi oblik administrativnog sistema sve je to i onda bilo birokratsko sistemsko nužno zlo ali bez obzira nužno.

Za objašnjenje koliko je sve to bilo birokratizovano dobar primer je iz postmiloševićke ere kada su rađeni projektni ciklusi sa američkim i evropskim programima koji su radili EU ili USAID. MZ su u tim programima bile, u očima donatora, osnovne izvršne upravne jedinice, imale su poseban tretman prema kojem je njihova uloga bila da aktivno predlažu projekate i prioritete ali i da vode proces realizacije projekata, naravno uz podršku viših nivoa lokalne samouprave.

U većini demokratskih zemalja u Evropi pa i u SAD funkcioniše taj community princip i on se pokazao kao najbolji za definisanja konkretnih potreba građana na lokalnom nivou. Neverovatno, ali naše „stare“ socijalističke MZ su imale isti princip i razlog postojanja.

Pred kraj i raspad tog sistema MZ su bile učaurene u često birokratizovane službe sa penzionerskim savetima ali može se reći da su oni, na neki način, još čuvali „Graal“ SFRJ lokalne politike. Kada su, u našem slučaju, u USAID-u shvatili da je potrebno „obnoviti“ te lokalne inicijative organizovali su na nivou mesnih zajednica Grupe za razvoj, paralelno telo koje je u saradnji sa savetima i kancelarijama MZ radilo na detektovanju prioriteta u selima i u gradskim MZ i predlagali projekte, obnovili su prostorije svih MZ na teritoriji Bečeja, opremili. Skoro 8 godine su na neki način radili na uspostavljanju tog community principa. Nakon završetka tih programa, ili tu negde pred kraj, krenulo ja politička uzurpacija Saveta, političke okolnosti su se promenile. Stranke su počele da se sve više „mešaju“ u izborne cikluse za savete MZ da „delegiraju“ svoje ljude kroz navodno neposredne nestranačke kampanje za pojedince, članstva u Savetima postala su još jedan politički plen koji se delio koaliciono.

Izbori u MZ postali su odličan lakmus papir za lokalne i druge izbore, instrument za prikupljanje sigurnih glasova.

Nakon tog procesa političkog centralizovanja u lokalu usledila je i budžetska centralizacija u opštinama. Krajem 2012. godine su ukinuti u MZ računi za sopstvena sredstva (preostala je još jedino mogućnost da se eventualno otvaraju podračuni za samodoprinose). Do tada su se iz gradskog budžeta finansirale plate sekretara mesnih zajednica i deo materijalnih troškova, poput računa za struju, vodu, itd. dok su se svi ostali troškovi finansirali upravo iz sopstvenih prihoda. Oni su od tada pod nadzorom i prismotrom viših nivoa vlasti i slivaju se direktno u budžet. Ovi najniži nivoi samouprave, čiji razlog postojanja je bio da budu najbliži građanima, na taj način su obesmišljeni, odnosno onemogućeni u samostalnom delovanju, što je retrogradni proces suštinske demokratizacije društva. Izgovor za ukidanje finansijskih ingerencija i samostalnosti bio je da je komplikovano sprovođenje finansijskih procedura nabavki i finansiranja projekata i da su značajne uštede na prenosima sredstava, da zaposleni u mesnim zajednicama nisu sposobni da isprate sve procedure i da je bilo kakav proces fiskalne decentralizacije jednako stvaranju „haosa“. Dakle, uvek je lakše ukinuti demokratske procese decentralizacije nego ih napraviti funkcionalnim.

Mesne zajednice su danas u svojoj suštini izgubljene negde između starog sistema delegiranja pojedinaca iz „naroda“ u socijalističkom sistemu i grass root novih demokratskih formata, toliko popularnim u ovim postideološkim savremenim društvenim sistemima, (ovo je više slučaj u većim gradovima). U ovom našem sadašnjem centralističkom sistemu u kojem vlada politika partokratije i političko/ekonomskih interesa privilegovanih lokalnih biznisa ni jedan od ta dva formata nema šanse da opstane. Drugim rečima građani i građanski aktivizam su razvlašteni, pristup ozbiljnijim inicijativama i donošenju odluka im je ukunut ako nije teledirigovan iz takođe politički povlaštenih NVO (koje su i same doživele proces partokratizacije u prethodnih desetak godina). U poslednje dve godine u bečejskoj opštini sprovedena su pred kraj godine od strane BUM-a organizovana glasanja za prioritete od strane građana gde svaki kraj grada ili selo predlaže i glasa za asfaltiranje svoje ulice ili za neki mikro problem na nivou grada ali na kraju najviše glasova dobije ono što je „zajedničko“, tj neke rekonstrukcije objekata obrazovnih ustanova, održavanje manifestacija i sl. Ostalo, naravno, kad dođe na red … u slučaju da ovo glasanje nije organizovano rezultat bi bio manje više isti jer ionako sve zavisi od mnogo drugih faktora šta će se u toku sledeće godine raditi, posebno što su neki projekti dugoročni, višegodišnji pa je besmisleno i glasanje za nešto što ne može da se uradi u toku jedne godine. Dakle sve bi bilo isto i bez te ujdurme oko glasanja i tog privida «demokratskog» izjašnjavanja građana što je svojevrsni oblik političke kampanje i pre svega može dobro da posluži kao, ako tumačimo sa malo dobre volje, dobar indikator vršiocima vlasti šta su zbilja prioriteti građana a ako želimo da budemo skeptični može dobro da im posluži u stanju perpetuirane kampanje za sledeći izborni ciklus kao indikator šta treba da obećaju građanima. Mesne zajednice su nekada ali i po svojoj funkciji služile da ta konekcija sa potrebama građana u zajednicama (delovima grada ili selima) postoji na sistemskom nivou svakodnevno, a ne samo kao kampanja.

Građanima Bečeja i sela u opštini Bečej pred ove izbore ostaje mogućnost da budu aktivni u svojoj zajednici bez partijske infrastrukture iza sebe samo ako imaju dovoljno jak motiv da uđu samostalno u ring sa partijski organizovanim kampanjama za „nezavisne“ kandidate.Za to je potrebno osim motiva i to da zaista jesu slobodni građani koji svojom voljom žele da se angažuju ali je pitanje koliko još uvek u ovoj državi ima „slobodnih“ građana koji na ovaj ili onaj način nisu angažovani, ucenjeni ili zaplašeni na onoj drugoj strani.