КУК: Књижевни пут Драгана Савића

Председник Књижево уметничког клуба, Драган Савић је кроз своја три романа писао о темама са којима се сусрећу особe непознатих родитеља. Треће издање његовог првенаца, аутбиографског романа „Туђ“ крајем пошле године допуњен је новим сазнањима, фотографијама и правим именима људи у пишчевом животу. Пролетос објављена је и збирка кратких прича, под називом „Приче из моје улице“, у којима је аутор описивао анегдоте и приче шетајући се улицом у Чуругу, где је одрастао.

С обзиром да се Савић у роману „Туђ“ фокусирао на изазове са којима се сусретао као дете, а касније као млада особа непознатих родитеља, у разговору за Бечејске дане открио је зашто је књига добила треће издање и у каквом правцу ће ићи његов књижевни пут.

„Књига „Туђ“ је настала као изазов мојим, непознатим, биолошким родитељима и као поука младим, будућим родитељима, да знају са чиме ће се, неминовно њихово дете суочавати у случају одрастања без њих..Сада већ са већом сигурношћу могу рећи да знам ко је моја биолошка мајка и о томе сам писао у трећем-допуњеном издању. Сређујући поново своје прво дело, схватио сам да сам сада, на неки начин, књижевно зрелији. Није то самохвала, него изјава компететних личности из света књижевности. Имао сам случај у тој мојој књизи, где сам кроз један догађај описао свога друга и његове родитеље, али под лажним именом. Када је он прочитао књигу, љутио се што сам променуо имена. Тада сам то учинио из разлога што нисам имао сагласност тих личности, јер нисам имао могућност да тражим од њих сагласност. У најновијем издању те књиге уписао сам права имена свих личности. На моју велику жалост, мој друг Микица, није доживео ти исправку.“, објасио је наш саговорник.

Кроз дело, романописац је у више наврата дао својим читаоцима до знања да су неки догађаји и само сазнање да је напуштен као мала беба, оставили неизбрисив траг на њега.

„Да, тачно је то да, најпре само сазнање да си остављен и сам на овом свету, тера човека у неки инат и жељу да створи сопствену породицу и чува је на окупу. Као дете, најпре сам неодољиво чезнуо да сазнам ко је моја биолошка мајка. Како сам наилазио на разне емотивне, па и друге препреке, морао сам смишљати начин наступања и поступања, да не бих повредио своје старатеље, који су ме волели и да тиме не би био спречен и одговорен од свога наума.“

Упркос дискриминацији, самопроналажењу, првим корацима, чежњи и ишчекивању које доминирају у његовом првенцу „Туђ“, кроз „Приче из моје улице“ читаоци могу да увиде да живот и одрастање Драгана не садржи само меланхолију и тугу. Он је, шетајући кроз улицу, описивао игре и несташлуке које је правио са децом из улице, иако је су га понекад због његовог порекла дискриминисали.

„Деца су по рођењу, незлобива. Њихови ружни наступи према мени су одраз размишљања њихових родитеља. Они су само преносили оно што су чули од њих. Без тога, ми смо се лепо играли. Играли смо се разноразних игара, које сам описао у књизи „Туђ“, као и у „Приче из моје улице“. Највише сам воле да се играмо: жмуре и глувих телефона. Док сам био млађи, волео сам да се играм јањине, али сам то годинама прерастао.“

Он је истакао да је у свом делу кратких прича записао приче старијих Чуружана којих се скоро нико не сећа.

„Ти људи, моје комшије, већ су заборављени. Нема више никога ко би се њих сећао, а управо њихове животне приче су историја моје улице, па и самог места Чуруга. Морао сам то да овековечим.“

На питање како би сам себе описао, Драган Савић нам је дао скроман одговор и открио читаоцима у ком ће правцу ће ићи његов књижевни пут.

„Тешко је скромној особи причати о себи. Мислим да сам задовољан шта сам до сада успео у животу. Оно што је данас веома битно, а то је да сам здрав. Створио сам породицу, децу оспособио за живот, доживео пензију, пишем.Са приповедкама сам кренуо у ведрије теме. Припремам се за неки нови роман и то је све што ћу открити. У међувремену напишем по неку песму. Вођење удружења КУК „Перо аматера“ ми је главна преокупација и томе посвећујем веома много времена.“

Драган Савић поред књига „Туђ“ и „Приче из моје улице“ има роман „Кад ђурђевак замирише“ написан након објављивања првенца,а када је једна госпођа помислила да је Драган Савић њен изгубљени брат и роман „Милена“, који говори о односу два рођака, Милене и Боривоја, са којим је аутор затворио циклус писања о темама особа који не познају своју биолошку породицу.

Сва његова дела можете пронаћи у књижари Стил, или на пијачној тезги породице Савић.