Лето на Тиси

Одмах на почетку мало упозорење, текст није за оне који имају слабији стомак на носталгију… има је и превише овде. 

Ово лето Бечејци ће, судећи по свему, бити «принуђени» да проведу на Тиси. Базени ће ову купалишну сезону, бар у оном најфреквентнијем периоду сасвим сигурно бити затворени за купања. Ово лето, кажу надлежни, биће ето „Лето на Тиси“. То је зазвучало скоро као елементарна непогода која се ето, није могла спречити али сад шта је ту је, прегрмећемо.

Покушавам у сећању тачно да убодем период који је био нека тачка прекретница када се Бечеј толико „одродио“ од Тисе да је опција „лета на базену“ уопште постала легитимна у смислу да може да замени реку. Оквирно сам успела да је сместим негде у ове последње две деценије али вероватно је миграција ка базену почела и раније.

Када затворим очи и кад ми неко да та два „супротстављена“ термина (Базен vs. Тиса) да илуструјем сликама у глави и сећањима, базен има само неколико јасних слика: „школско“ купање у склиским и масним жутим базенима (никад нисам била љубитељ), апсолутни трил скакања „на главу“ са оних белих постоља на којима су писали бројеви у „велики базен“, звук пиштаљке тренера ујутру, краткотрајне тренутке мира од буке и других корисника на дну базена кад зарониш и очај од Тап 011 саундтрака кад испливаш (тамо доле под водом Гоца Тржан и Ивана су бар донекле биле пригушене тих несрећних 90-тих и са почетка овог века). Е, да заборавих, и оне бабе што пливају укосо у базену.

Насупрот томе Тиса има албуме слика који сежу до оних првих дана на којима си голишав у „малом базену на надувавање или на душеку“ на Тиси.

Та социјалистичко-друштвено-самоуправљачка Тиса са камповима који су припадали бечејски фирмама искочила би без проблема као вишетомни албум у глави. Тај период када ти нико никада није рекао да ту не можеш да седнеш или да рашириш пешкир јер ништа није било „приватно“, све је било наше. Ок, званично је и данас, јер је то „јавни простор“ али су људи постали довољно себични/безобразни да то „наше“ узурпирају.

Но, хајде да се вратимо на албуме …

Моје најстарије сећање сеже негде чак до осећаја мрежастог пода у „базену“ на сплаву под ногама, до препознатљивог мириса маховине/алги (или шта је већ оно љигаво зелено што се нахвата на метал) на бурадима на којима су тај али и остали сплавови био насађени. У тај мали базен уроњен у Тису су маме водиле децу, ону мању која још не пливају, да се играју у води.

Наредне странице „Лета на Тиси“ из албума имају већ укус сладоледа на штапићу са ПИК-овог или Универзаловог кампа, осећај страха помешан са усхићењем на оним страшно великим „клацкалицама“ на игралишту (полукружне самостојеће које никад нисам после више видела нигде), на кампове Поште и Фадипа на којима је моја породица била подељена и распоређена по колективима, мирис чамаца на обали, мирис рибље чорбе из котлића на Пиварском кампу, штруцкање бицикла на путу за Жуту кућу ујутру где ме је деда возио раније док не запече сунце.

У сећању даље тај црни велики дедин бицикл полако смењује светло плави „Поника“ и све се одједном претвара у сценарио за 80’s филм. Жута кућа авантуре, дубоко у шуми осећај да „ту људска нога никад није крочила пре тебе“ (иако је дрвеће било уредно посађено у правилном растеру што је видљиво кад се мало одмакнеш), скакање по чамцима док се још у мају не угреје вода за купање, препливавање на ону чувену „пешчану плажу“ преко од степеница и скакање са надвијених грана у воду тамо, пливање уз разгртање сочивице крајем августа. Ако се питате где су ту родитељи, знам да је ово непопуларно, али одговор је – нигде, јер то је та генерација родитеља 70-тих и 80-тих која је саму себе знала да убеди да ти тај плави пони бицикл возиш ту „око зграде“ док у шуми преко у Банату боса упадаш у њиве у Врањеву јер су ти рекли да тамо има лубеница за мазнути.

„Лето на Тиси“ је и она бесконачна партија лорума „мађарицама“ на дупке пуним степеницама где ниси могао да нађеш место да посадиш пешкир. На тим пешкирима се лежало сатима док се сваки каменчић или коштица од кајсије на уреже дубоко у тело. Лежаљке за тинејџере тих дана нису биле опција, ни на мору, ни на Тиси. Нису ни за ћалета и кеву, кад смо код тога, то је и за њих било превише конформизма – социјализам је још увек идеолошки деловао. Платнена столица и понеки душек за надувавање је била тешка гњаважа за носити до плаже или до реке чак и за „маторце“. Бицикл, гаће/купаћи, пешкир и евентуално за мушке лопта, то је максимално захтевало купање на Тиси. Старији купачи на степеницама су имали за пливање и за „под главу“ оно јастуче на надувавање и то је то.

И док рондање кроз албум сећања не стигне до тих партија јамба, лорума или само сатима дугачког лежања на сунцу (без сунцобрана) и лењог шмекање ватерполиста у пролазу свако од нас је већ одавно био „професионалац“ на Тиси који својој родбини и гостима држи упозоравајућа предавања ако се усуде да се понашају као да су овде рођени. Јер ту је већ свако од нас, по инстинкту, знао кад први пут у току дана улети у воду и како Тиса данас носи, и где ће те избацити ако препливаш па кад се враћаш „од преко“ и где је хладнија јер је дубље и колико таласа остави за собом чамац који прође. То пливачко „тиско“ искуство ниједан базен не може да замени, ниједан пливачки тренинг. То се тригерује заувек касније када и после неколико деценија одсуства урониш Тису. Уф, само тај први скок у хладну Тису негде почетком јуна, или чак крајем маја за храбрије, је био сваке године знак да је бар за пар месеци одложена година, притиснута пауза. За неке од нас ово лето ће бити, ето стицајем околности, подсетник за то.

Кроз тај времеплов даље нижу се деценије које се полако убрзавају па се смењују дугачке године одсуства са Тисе, па и из самог града, са сликама на којима има све мање статиста. Полако померања и миграције са „степеница“ на кампове, ка Итакином Универзаловом кампу са ручно рађеним завесама од трске, па све до свитања уз неке журке са укусом ракије и лубенице у пакленој комбинацији ритмова треш латино музике и техно семплова, на неке рођендане са роштиљањем, на мирис кафе између два купања на Цојином кампу (нешто најближе комуналном кампу што знам) па све до апсолутне „нирване“ у празној Тиси, негде на пола пута до Ло штранда док лежиш на леђима, вода те полако носи назад, чују се само птице из шуме и повремено те таласи подигну од неког фантомског чамца који је наишао.

И, ту тек, на пола Тисе можеш да повежеш све те наведене слике као део нечега што јесте твој идентитет човека/жене рођене у граду на реци, јер базен се има, купује, гради али река никада не може да буде алтернатива за базен, само обрнуто или само за оне којима је Тиса превише дубока, немирна, хладна и непозната. За лето на Тиси не треба ништа више осим воде, неба, шуме и нешто врелог бетона да се осуши пешкир. Базени су за странце („дођоше“ и туристе) … и за тренинге.

Т.Д.