Маскерски ламент

Типично! За само нешто мало више од годину дана глобално на планети људска врста је успела да генерише једну потпуно нову еколошку катастрофу. Употребљене па одбачене маске за једнократну употребу су свуда, на улицама испод ногу, у парковима поред клупа, висе са грана, лебде на ветру, плутају у рекама и океанима. Према подацима светских еколошких организација сваког месеца у свету се употреби 194 милијади једнократних маски и рукавица. За сваку од њих потребно је 450 година да се разгради. Мало морбидно звучи али ако преживите ковид треба да знате да ће свака маска коју одбаците надживети вас вишеструко.

Наравно ово свакако није антимаскерски ламент, напротив. Маске су у овом тренутку више него неопходне и потребно је да буду што јефтине и лако доступне јер то може великом броју људи да спаси живот. Оно што јесте проблем је, сад већ годину дана, закаснела реакција на глобалном нивоу. Ова ситуација се могла веома лако предвидети, искористити да се успоставе бар нека глобална правила, регулатива, о начину одлагања овог новог „непредвиђеног“ отпада.

Ковид пандемија је глобални, светски проблем, тако исто и оно што она оставља за собом мора бити решавано на том нивоу.
Уколико се остави све то само појединачним државама, „решења“ ће бити на стотине јер је у питању пре свега економски фактор а еколошки одговорна политика кошта. То наравно значи да државе које економски лошије стоје неће имати капацитета да озбиљније уложе средста у еколошки организованије решавање одлагања тог медицинског отапада а оне богатије и даље преферирају профит у односу на сигурност грађана и опште здравље људи. Веома лако је замислити ситуацију, када је свеприсутни капиталистички систем у питању, да ће мотив улагања пре бити производња маски на што јефтинији начин (уз обавезно аутсорсовање,тј. јефтинији рад негде у неразвијеним земљама) него скупа брига о томе како да се еколошки реши проблем од којег нема профита. Сукоб између екологије и капитализма је „прича стара као време“ и може изгледати као класичан сукоб између егоистичко-утилитарних интереса трке за новцем и истинске етичке и еколошке бриге утемељене у такође људски егоистичном интересу преживљавања. То би ипак био само неки следећи ниво – просвећенији лични интерес и у свом неком најпросвећеним облику може само имати евентуално интерес будућих генерација. Уништавање природе је за сада по правилу скоро увек колатерална штета.

Проблем са овом новом еколошком кризом и уопште са одбаченим једнократним маскама је и то што у већини земаља још увек не знају где да их тачно сместе, због тога што су ризичне за опште здравље свих који долазе у додир са њима оне не могу да имају третман као било који „пластични“ или комунални отпад, тј. потпадају под медицински отпад. Но, медицински отпад се организовано другачије прикупља, не чисти се са улица и не заприма као било који други комунални отпад у кантама за смеће из домаћинства. Маске јесу од пластике али није у питању рециклажна па чак и кад се „најпрописније“ одложе тј. баце и канте за смеће могу једино да заврше на стандардним депонијама. Постоји још евентуална опција спаљивања на тим депонијама али то такође захтева селекцију, а на крају, и то је проблематично јер се на тај начин загађује ваздух токсичним честицама.

Хируршке маске које су у употреби су прављене од полиестера -пластичних влакана и других пластичних делова који су од полипропилена и полистина и када је у питању загађање већи су проблем и од пластичних флаша које се праве од тврде пластике која је рециклажна (сада већ свуда у свету се чак 25 посто „враћа“ у употребу), плус на 194 милијарде маски месечно иде око 49 милијарди пластичних боца, што је 4 пута више. Поред тога када почну да се разграђују пластична влакна из маски много лакше доспевају у ваздух, воду, земљиште у облику микрочестица које опет настављају „свој живот“ кроз „конзумацију“ од стране биљног и животињског света, па и људску. Водене површине су посебно угрожене, највећи део отпада заврши у рекама и морима па је већ сада ситуација да у океаним тренутно плута „више хирурших маски него медуза“ (BBC).

Шта можемо да одмах учинимо?
Било би најпре упутно да се свуда поставе посебне корпе за отпатке у којима би биле одлагане само маске и рукавице, онда би се тај отпад могао селектовати као медицински и тако третирати. Требало би хитно успоставити строга правила у стандардизацији третмана овог отпада и прописати строжу регулативу за санкционисање оних који се не придржавају. Наравно, паралелно би требало радити на томе да се пронађе алтернатива, да се за израду „нових“ маски користе биоразградиви материјали. Дакле, као што смо рекли на почетку све то кошта прилично.

На крају текста било би логично да препоручимо грађанима на који начин да убудуће одложе употребљене маске на одговорнији начин, али изгледа да то још увек објективно није могуће. Ипак, једно је сигурно не треба их бацати тек тако свуда, вешати на дрвеће, пустити да слободно около лете. Пробајте да делујете тако да у вашој фирми или у вашем домаћинству посебно их селектујете у затворене контејнере, кесе или корпе. То је засад једино могуће.