Народна библиотека: Представљање књиге превода Светислава Травице песaма Ане Ахматове
У Народној библиотеци у Бечеју у четвртак 12. фебруара представљена је књига песама Ане Ахматове „У свој гроб ја нећу лећи“ коју је превео Светислав Травица. За ову књигу превода Светислав Травица добио је пре неколико месеци престижну награду „Милош Ђурић“, највећу и најзначајнију награду за преводилаштво у нашој земљи.
О овој књизи али и о животу и раду Ане Ахматове, историјском контексту и епохи у којој је она стварала своју поезију на овој трибини у четвртак говорили су аутор књиге Светислав Травица, преводилац, Ненад Милошевић, новинар и песник и Предраг Милојевић издавач из „Пресинг“ издаваштва.
Сала у Народној библиотеци била је попуњена пре свега пријатељима Светислава Травице који су се налазили и у публици али и за столом где су наступили гости ове књижевне трибине. Медијатор разговора била је Елизабета Шијачић која је на самом почетку укратко представила Светислава Травицу као преводиоца и песника, прочитала имена песничких збирки и превода које је објавио у последњих двадесетак година.
На самом почетку од гостију први се публици обратио издавач, ова велика награда свакако је важна и као издавачки подухват ове издавачке куће. Како је рекао ово је јединствено издање јер Песме Ане Ахматове ниједан издавач није на овај начин сабрао на овим просторима. Поред тога књига је и лепо графички уређена са илустрацијама сликара Амадеа Модиљанија који је био и лични пријатељ Ане Ахматове. Предраг Милојевић је говорио и о томе како је текао пут Светислава Травице ка томе да се посвети превођењу песама Ане Ахматове. Травицин пут ка руским песницима и ауторима које је претходних деценија преводио, како оних из периода првих деценија прошлог века тако и савремним, био је донекле неконвенционалан, само њему својствен. Травица је према речима издавача, током претходне две деценије преводио углавном велике и значајне песнике и ауторе који су били негде на маргини друштва, сада јесу препознати и цењени као велики руски песници али су током живота тешко пролазили кроз све историјски драматичне периоде 20. века у Русији, односно у Совјетском Савезу.
Ана Ахматова доживела је сличну судбину, позната и призната песникиња на самом почетку каријере, доживела је да јој наредних 40 година ниједна књига није објављена током стаљинистичке ере у Русији. Њена поезија преносила се усмено, сличну судбину доживели су још неки песници њене генерације.
Светислав Травица је током трибине највећим делом читао одабране песме, оне које је сматрао да на неки начин су специфичне за њено стваралаштво, стил писања, теме, оне које илуструју њен начин живота, отпор према репресивном систему у којем је живела а који јој је ускратио да објављује песме и буде на тај начин повезана са публиком. Но, Ана Ахматова она није била само песникиња, била је и преводилац, есејиста, псиала прозу.
Као прилично уигран тим гости трибине су се поделили, Ненад Милошевић, новинар и песник рекао је на самом почетку да он већ више од једне деценије прати пут на који начин Светислав Травица непогрешиво бира ауторе и песнике које преводи. Он је говорио и о томе да су све те песнике обележиле специфичне историјске околности и различити системи који углавном нису били благонаклони песницима, посебно онима који су били ван официјелног културног обрасца и естаблишмента. Но, ипак, како је нагласио Милошевић Травица је пре свега бирао ауторе које је осећао да му леже, да може на прави начин да преведе, односно препева њихове стихове.
О начину превођења поезије у духу језике на који се преводи Травица је одржао мало предавање у току трибине, принцип на који начин он то ради, начин на који он осети да може да пренесе, препева на српски језик поезију тог аутора и где он ту сам, као песник, види свој допринос, свој ауторски печат. Травица је говорио и о томе да превод песме мора да буде поезија у духу језика на који се преводи јер све остало је „препричавање“, да мора да прати ритам који има и песма изабраног аутора, да прати начин писања, да ли је песма римована или не али и да се осети и епоха и контекст времена у којем је настала као и лични стил писања аутора.
Већи део трибине био је посвећен животу Ане Ахматове, о којем би, како су гости трибине нагласили могло да се сними неколико филмова. Харизматична личност, подједнако доминантна у социјалним круговима и Русије на почетку каријере али и у авангардним круговима Париза и Европе двадесетих година 20. века, образована и самосвесна све недаће које је касније пролазила током стаљинистичке ере, личне и породичне трагедије успевала је да преброди, да пише и ствара и да остане доследна и достојанствена.
Ана Ахматова је очигледно био прави избор Светислава Травице као што је то пре неколико година био и Мандељштам али и Новиков, Борис Рижиј, Чудаков … као што ће то вероватно бити и, како је онако у пола гласа најављено на трибини, и Бродски ускоро.