Нешто као реквијем за срушену аутобуску станицу …

Крајем 2016. године, у тадашњем сазиву, СО Бечеј донела је одлуку да се земљиште у самом центру града где се налазила аутобуска станица Бечеј и седиште фирме „Бечејпревоз“ пренамени и да се аутобуска станица због, како је тада наведено издувних гасова од аутобуса, измести из центра града у индустријску зону.

Ова одлука била је једна од најконтраверзнијих одлука локалног парламента коју је донекле „ублажило“ оно што је ускоро уследило, отварање Лидла.

Фирма „Бечејпревоз“ је, наравно, убрзо продала наведено земљиште које је кроз низ власничких трансформација и приватизације од 90-тих до почетка двехиљадитих завршило у њеном поседу, укључујући и зграду аутобуске станице која је остала одсечена оградом Лидла. „Бечејпревоз“ је остао у обавези да изгради нову аутобуску станицу у индустријској зони а Општина Бечеј да изгради стајалишта, не она стандардна, него „паметнија“, у центру јер се могло претпоставити да измештање аутобуске станице километрима из центра града неће бити баш најпрактичније решење. Посебно за грађане који су негодовали од самог почетка због ових одлука и овог решења.

У сваком случају затварање аутобуске станице и зграде аутобуске станице било је све осим свечано.

Некако је свима постало одједном логично да је у центру града потребан још један паркинг и доста места за метална колица Лидла.

Зграда „Бечејтранса“, како се фирма тада звала, пуштена је у рад свечано у јулу 1981. године, већина грађана Бечеја је деценијама са неколико перона који су радили ујутру одлазила негде, на студије, у школу, у посету родбини, пријатељима. На њу су пристизали ученици из Градишта, Петровог Села, Турије, Надаља …

За нас који смо одрастали у центру она је била истовремено и пут за напоље из града али и за повратак кући. Уз култни црвени киоск К67, малу радњицу и кафану поред са, „путницима“ који су ту од синоћ, благајном и две, три клупе испред и у станици кад зазими, ова станица није имала неку велику понуду, углавном је највећи део простора заузимала администрација фирме.

Ипак, деловало је да Бечеј не изгледа као успутна станица него дестинација. За неког ко је студирао у Београду могу да напишем само да места која немају аутобуску станицу која те директно уведе у језгро града,  вароши или села никада нису дестинација. Испоставило се сада да више ни Београд није дестинација, само успутна станица.

Паралелно негде са тим коначно је прошле године „сахрањена“ и опустошена и железничка станице, возови већ дуже време нису саобраћали јер је пруга затворена још 2006. године. Прошле године започет је и процес уклањања шина код бечејске железничке станица. Остала је само прелепа зграда која још увек има много архитектонских детаља и опреме још из времена Аустро-Угарске, али и из послератних времена, спомен плочу неким заборављеним борцима из Другог рата, нешто преосталог мобилијара и остатке од „пружне“ машинерије и инфраструктуре. У згради се налази и по који комад канцеларијског намештаја, фасада зграде се полако урушава и круни а према шипражју окренут перон је пуст и празан. На тој станици Бечеј такође јако давно више није дестинација а и зграда и сви ти детаљи ће ускоро такође вероватно под неки багер.

Добра вест је да је Тиса још увек пловно проходна али бродови и шлепери такође само пролазе овуда без заустављања. Додуше, кажу биолози да су се даброви вратили у Тису па проходност ни ту није загарантована. Остаје нам једино онај „осмех“ који нам је обећан али и он мање-више заобилази Бечеј.

Фото: К.Д.Ф.