Nešto kao rekvijem za srušenu autobusku stanicu …
Krajem 2016. godine, u tadašnjem sazivu, SO Bečej donela je odluku da se zemljište u samom centru grada gde se nalazila autobuska stanica Bečej i sedište firme „Bečejprevoz“ prenameni i da se autobuska stanica zbog, kako je tada navedeno izduvnih gasova od autobusa, izmesti iz centra grada u industrijsku zonu.
Ova odluka bila je jedna od najkontraverznijih odluka lokalnog parlamenta koju je donekle „ublažilo“ ono što je uskoro usledilo, otvaranje Lidla.
Firma „Bečejprevoz“ je, naravno, ubrzo prodala navedeno zemljište koje je kroz niz vlasničkih transformacija i privatizacije od 90-tih do početka dvehiljaditih završilo u njenom posedu, uključujući i zgradu autobuske stanice koja je ostala odsečena ogradom Lidla. „Bečejprevoz“ je ostao u obavezi da izgradi novu autobusku stanicu u industrijskoj zoni a Opština Bečej da izgradi stajališta, ne ona standardna, nego „pametnija“, u centru jer se moglo pretpostaviti da izmeštanje autobuske stanice kilometrima iz centra grada neće biti baš najpraktičnije rešenje. Posebno za građane koji su negodovali od samog početka zbog ovih odluka i ovog rešenja.
U svakom slučaju zatvaranje autobuske stanice i zgrade autobuske stanice bilo je sve osim svečano.
Nekako je svima postalo odjednom logično da je u centru grada potreban još jedan parking i dosta mesta za metalna kolica Lidla.
Zgrada „Bečejtransa“, kako se firma tada zvala, puštena je u rad svečano u julu 1981. godine, većina građana Bečeja je decenijama sa nekoliko perona koji su radili ujutru odlazila negde, na studije, u školu, u posetu rodbini, prijateljima. Na nju su pristizali učenici iz Gradišta, Petrovog Sela, Turije, Nadalja …
Za nas koji smo odrastali u centru ona je bila istovremeno i put za napolje iz grada ali i za povratak kući. Uz kultni crveni kiosk K67, malu radnjicu i kafanu pored sa, „putnicima“ koji su tu od sinoć, blagajnom i dve, tri klupe ispred i u stanici kad zazimi, ova stanica nije imala neku veliku ponudu, uglavnom je najveći deo prostora zauzimala administracija firme.
Ipak, delovalo je da Bečej ne izgleda kao usputna stanica nego destinacija. Za nekog ko je studirao u Beogradu mogu da napišem samo da mesta koja nemaju autobusku stanicu koja te direktno uvede u jezgro grada, varoši ili sela nikada nisu destinacija. Ispostavilo se sada da više ni Beograd nije destinacija, samo usputna stanica.
Paralelno negde sa tim konačno je prošle godine „sahranjena“ i opustošena i železnička stanice, vozovi već duže vreme nisu saobraćali jer je pruga zatvorena još 2006. godine. Prošle godine započet je i proces uklanjanja šina kod bečejske železničke stanica. Ostala je samo prelepa zgrada koja još uvek ima mnogo arhitektonskih detalja i opreme još iz vremena Austro-Ugarske, ali i iz posleratnih vremena, spomen ploču nekim zaboravljenim borcima iz Drugog rata, nešto preostalog mobilijara i ostatke od „pružne“ mašinerije i infrastrukture. U zgradi se nalazi i po koji komad kancelarijskog nameštaja, fasada zgrade se polako urušava i kruni a prema šipražju okrenut peron je pust i prazan. Na toj stanici Bečej takođe jako davno više nije destinacija a i zgrada i svi ti detalji će uskoro takođe verovatno pod neki bager.
Dobra vest je da je Tisa još uvek plovno prohodna ali brodovi i šleperi takođe samo prolaze ovuda bez zaustavljanja. Doduše, kažu biolozi da su se dabrovi vratili u Tisu pa prohodnost ni tu nije zagarantovana. Ostaje nam jedino onaj „osmeh“ koji nam je obećan ali i on manje-više zaobilazi Bečej.
Foto: K.D.F.
