Педери и болесна дечица
ИВАН КОВАЧ
МАЛИ ВОДИЧ КРОЗ КРИТИЧКО МИШЉЕЊЕ (3)
У претходном тексту најавио сам разматрање неоснованих генерализација, али то ће причекати следећу прилику. У међувремену, наиме, десила се Парада поноса па ваља претрести, кроз жрвањ критичког мишљења пропустити неке од најчешће злоупотребљаваних аргумената против параде и хомосексуалности уопште. Приговор који ме је непосредно понукао за то је следећи, а дајем га у верзији једне кориснице друштвене мреже Фејсбук: „Јадна ли си земљо Србијо, овде више ништа није свето, за параду имају паре а за болесну децу и њихово лечење немају. Брука и срамота.“
Хајде прво да се позабавимо и иначе честим запомагањем како људима или извесним појединцима „ништа није свето“. Подразумева се ту да неке ствари – одређене вредности, начела итд. – имају објективно, дакле за све људе важеће и обавезујуће својство светости. Тако нечег, међутим, нема. Или, бар, такав универзални систем вредности није могуће доказати. Стога верницима монотеистичких религија, као и онима који држе да се универзалне вредности могу дедуковати из нашег разума, осећања итд, остаје само да поверујемо на реч, а то – зарекли смо се у прошлом броју – нећемо. Па ако универзалних вредности нема, онда се огорчена примедба „ништа ти није свето“ своди напросто на „то што чиниш (или говориш) коси се са мојим гледиштем“. И у томе је подвала – позивањем на светиње приговор делује неупоредиво озбиљније, теже, утемељеније, премда нипошто није. Појмовима као што су „светиња“, „традиционалне, породичне вредности“, „морал“, „срамота“ итд. свашта је могуће прокријумчарити. То су такорећи непрозирни џакови у које се свакојаке мачке потурају. Међутим, када се ти појмови дефинишу, када се садржај тих џакова изручи на видело, можда нам осуда да смо „изгубили морални компас“, да „не поштујемо традиционалне вредности“, да нам „ништа није свето“, неће тако тешко пасти. Треба ли да нас вређа оптужба да нам се, рецимо, фућка за „хришћанске вредности“ ако те вредности подразумевају, на пример, брутално третирање сопствене жене или, прецизније, сопствених жена (мудри краљ Соломон их је имао седамсто и приде тристо конкубина, псалмопевац Давид осам, а јадничак Аврам тек две), такође својих ћерки, робова, или прогањање вештица, иноверника и неверника, што је све топлопрепоручено у Библији?! Са друге стране, срећом, ту је и новозаветна љубав према Другом, другачијем, према пониженима и увређенима, па је на вернику да, спрам својих преференција, у расправама и животу „бира трешње“ тј. да се позива на једно или друго.
Раније се доминантно претило насиљем тј. сила се користила као средство убеђивања (argumentum ad baculum) – „Чекамо вас“ или, што је својевремено поводом параде шкргутао Амфилохије, „Дрво које не рађа сече се у корену и у огањ баца“. Апеловало се да ЛГБТ особе буду смештене у одговарајуће институције што осим позивања на силу уједно представља и такозвани напад на човека (argumentum ad hominem), где се дисквалификује личност а не изнети аргументи – „Педерчине! Сви сте ви болесници“. Повлачене су неодговарајуће аналогије између хомосексуалности и педофилије, а баук педофилије злоупотребљавао се и код тзв. клизаве низбрдице – „Ако дозволимо права хомосексуалцима онда ће и педофили тражити своја права“. Подвала је, наиме, у повезивању две појаве – А доводи до Б, а с обзиром да је Б неприхватљиво, онда не би требало дозволити ни А. Међутим, претпостављена веза између хомосексуалних и педофилних односа никако не постоји, јер ови други не подразумевају добровољност и пунолетност. Гадна и уосталом веома опасна подметачина је и грешка „после тога, дакле због тога“ (post hoc, ergo propter hoc) – „Поплаве су божија опомена због скупа порока“ како се такође из цркве тровало због параде а поводом разорних непогода 2014. године, овога пута на уста патријарха Иринеја. Црква се често позива и на природу и природност као нешто само по себи добро, односно на неприродност као нешто нужно рђаво (argumentum ad naturam). Међутим, не само да је хомосексуално понашање забележено код више од хиљаду петсто животињских врста, него је и само црквено учење у бити натприродно тј. неприродно. А осим што се тврди да је хомосексуалност противприродна, да није у „људској природи“, каткад се истиче и да није у „нашој традицији“ (argumentum ad antiquitatem), да није у „духу српског народа“, а све су то одреда они исти непрозирни џакови за подваљивање. Када се пак наведу разни светли контрапримери Срба хомосексуалаца, прибегава се смицалици ниједан прави Шкот, дакле да „ниједан прави Србин није педер“. На традицију и природност, као и на ауторитет библијске приче, позива се блесава игра речи „Адам и Ева, а не Адам и Стева“. На бројност (argumentum ad numerum) се позива сулуда јадиковка „у сопственој нас земљи мањина терорише“. Напослетку, ту је и грешка „и ти исто” (tu quoque) – наиме, то што су неки гејеви против параде не значи да је одржавање параде самим тим лоша идеја.
Међутим, све више се – хвала парадама и осталом ЛГБТ активизму на томе – уместо зида за стрељање хомосексуалцима препоручују пословична четири зида приватности, а препоручују се и одређене интервенције у фискалној политици, као у горенаведеном фејсбучком коментару. Јасно, и за мене је лечење болесне деце, уопште здравствена заштита за све људе, свакако приоритетнија друштвена потреба спрам параде, управо светиња. Ипак, поставља се питање у каквој су вези лечење деце и парада? – У истој, наиме, као и реконструкција Погаче, неговање цвећа на тргу, набавка нових шољица за кафу у општинској кантини, функционисање уличне расвете, организовање новогодишњих концерата и различитих годишњих манифестација, одржавање путева, дотације медијима, обезбеђивање нових маркера и папира за штампање за наставнике, као и неизбројне друге битније и мање битне ставке у буџету. Елем, у чему је финта? – Фејсбучка је коментаторка тенденциозно, већ спомињаном методом бирања трешања (cherry picking), од свих буџетских расхода издвојила и упарила баш ова два, лечење болесне деце и параду. Зашто, међутим, призори крупнооких, ћелавих дечијих главица, малишана прикачених на апарате не искрсавају у свести и на информацију о свакој новој јавној набавци садница цвећа, шољица, маркера и папира?! Са друге стране, зар куповина тог истог цвећа, шољица, маркера и папира, као и толике друге буџетске тричарије, могу представљати већи приоритет од параде (узгред речено, државни трошкови поводом параде односе се на полицијско обезбеђење и слично, а не за, како се може помислити, организацију избора најлепше трансице). На крају крајева, свакако да је могуће данас у Србији пронаћи буџетски новац и за лечење деце и за параду. У питању је тзв. лажна дилема, јер испада да ако дамо паре за параду, онда не можемо и за болесну децу, односно да је ситуација „или-или“, премда је наравно могуће „и-и“. Као да постоји некаква коверта на којој пише „за болесну децу“ из које је држава, на наговор мрске ЕУ и ЛГБТ лобија, мучки узела за организацију параде. Само што се, наиме, не каже како „гејеви желе да нам децу оставе без лекова“, а то је пример подвале сламнати противник – аргумент се криво интерпретира да би се потом могао лако оборити. А још када се све то популистички сервира уз позив на сажаљење (argumentum ad misercordiam) према деци и „јадној земљи Србији“, тешко је остати прибран. Патетична брига спрам најмлађих присутна је и у вапају „како да објасним деци кад виде како се педери грле и љубе“. Уосталом, ваља се сетити да није сваке године одржана парада, а новца за болесну децу свеједно није било. Како видимо, готово свака логичка грешка, марифетлук и петљанција употребљена је у овдашњем хомофобичном дискурсу.
Напослетку, ствари ваља истерати на чистац, и поенту разматраног високоморалног фејсбучког коментара домислити до краја. Јасно је да нешто суштински не ваља са друштвом које није у стању, или напросто не сматра да је дужно, да институционално обезбеди средства за лечење деце, те су отуд многи несрећни родитељи принуђени да новац прикупљају путем уплата и смс-ова солидарних људи. Они, међутим, који то истичу а уједно се мире са либералним капитализмом као таквим, или не схватају како ствари функционишу, или је њихова брига за децу заправо тек празна прича.