Pederi i bolesna dečica
IVAN KOVAČ
MALI VODIČ KROZ KRITIČKO MIŠLJENJE (3)
U prethodnom tekstu najavio sam razmatranje neosnovanih generalizacija, ali to će pričekati sledeću priliku. U međuvremenu, naime, desila se Parada ponosa pa valja pretresti, kroz žrvanj kritičkog mišljenja propustiti neke od najčešće zloupotrebljavanih argumenata protiv parade i homoseksualnosti uopšte. Prigovor koji me je neposredno ponukao za to je sledeći, a dajem ga u verziji jedne korisnice društvene mreže Fejsbuk: „Jadna li si zemljo Srbijo, ovde više ništa nije sveto, za paradu imaju pare a za bolesnu decu i njihovo lečenje nemaju. Bruka i sramota.“
Hajde prvo da se pozabavimo i inače čestim zapomaganjem kako ljudima ili izvesnim pojedincima „ništa nije sveto“. Podrazumeva se tu da neke stvari – određene vrednosti, načela itd. – imaju objektivno, dakle za sve ljude važeće i obavezujuće svojstvo svetosti. Tako nečeg, međutim, nema. Ili, bar, takav univerzalni sistem vrednosti nije moguće dokazati. Stoga vernicima monoteističkih religija, kao i onima koji drže da se univerzalne vrednosti mogu dedukovati iz našeg razuma, osećanja itd, ostaje samo da poverujemo na reč, a to – zarekli smo se u prošlom broju – nećemo. Pa ako univerzalnih vrednosti nema, onda se ogorčena primedba „ništa ti nije sveto“ svodi naprosto na „to što činiš (ili govoriš) kosi se sa mojim gledištem“. I u tome je podvala – pozivanjem na svetinje prigovor deluje neuporedivo ozbiljnije, teže, utemeljenije, premda nipošto nije. Pojmovima kao što su „svetinja“, „tradicionalne, porodične vrednosti“, „moral“, „sramota“ itd. svašta je moguće prokrijumčariti. To su takoreći neprozirni džakovi u koje se svakojake mačke poturaju. Međutim, kada se ti pojmovi definišu, kada se sadržaj tih džakova izruči na videlo, možda nam osuda da smo „izgubili moralni kompas“, da „ne poštujemo tradicionalne vrednosti“, da nam „ništa nije sveto“, neće tako teško pasti. Treba li da nas vređa optužba da nam se, recimo, fućka za „hrišćanske vrednosti“ ako te vrednosti podrazumevaju, na primer, brutalno tretiranje sopstvene žene ili, preciznije, sopstvenih žena (mudri kralj Solomon ih je imao sedamsto i pride tristo konkubina, psalmopevac David osam, a jadničak Avram tek dve), takođe svojih ćerki, robova, ili proganjanje veštica, inovernika i nevernika, što je sve toplopreporučeno u Bibliji?! Sa druge strane, srećom, tu je i novozavetna ljubav prema Drugom, drugačijem, prema poniženima i uvređenima, pa je na verniku da, spram svojih preferencija, u raspravama i životu „bira trešnje“ tj. da se poziva na jedno ili drugo.
Ranije se dominantno pretilo nasiljem tj. sila se koristila kao sredstvo ubeđivanja (argumentum ad baculum) – „Čekamo vas“ ili, što je svojevremeno povodom parade škrgutao Amfilohije, „Drvo koje ne rađa seče se u korenu i u oganj baca“. Apelovalo se da LGBT osobe budu smeštene u odgovarajuće institucije što osim pozivanja na silu ujedno predstavlja i takozvani napad na čoveka (argumentum ad hominem), gde se diskvalifikuje ličnost a ne izneti argumenti – „Pederčine! Svi ste vi bolesnici“. Povlačene su neodgovarajuće analogije između homoseksualnosti i pedofilije, a bauk pedofilije zloupotrebljavao se i kod tzv. klizave nizbrdice – „Ako dozvolimo prava homoseksualcima onda će i pedofili tražiti svoja prava“. Podvala je, naime, u povezivanju dve pojave – A dovodi do B, a s obzirom da je B neprihvatljivo, onda ne bi trebalo dozvoliti ni A. Međutim, pretpostavljena veza između homoseksualnih i pedofilnih odnosa nikako ne postoji, jer ovi drugi ne podrazumevaju dobrovoljnost i punoletnost. Gadna i uostalom veoma opasna podmetačina je i greška „posle toga, dakle zbog toga“ (post hoc, ergo propter hoc) – „Poplave su božija opomena zbog skupa poroka“ kako se takođe iz crkve trovalo zbog parade a povodom razornih nepogoda 2014. godine, ovoga puta na usta patrijarha Irineja. Crkva se često poziva i na prirodu i prirodnost kao nešto samo po sebi dobro, odnosno na neprirodnost kao nešto nužno rđavo (argumentum ad naturam). Međutim, ne samo da je homoseksualno ponašanje zabeleženo kod više od hiljadu petsto životinjskih vrsta, nego je i samo crkveno učenje u biti natprirodno tj. neprirodno. A osim što se tvrdi da je homoseksualnost protivprirodna, da nije u „ljudskoj prirodi“, katkad se ističe i da nije u „našoj tradiciji“ (argumentum ad antiquitatem), da nije u „duhu srpskog naroda“, a sve su to odreda oni isti neprozirni džakovi za podvaljivanje. Kada se pak navedu razni svetli kontraprimeri Srba homoseksualaca, pribegava se smicalici nijedan pravi Škot, dakle da „nijedan pravi Srbin nije peder“. Na tradiciju i prirodnost, kao i na autoritet biblijske priče, poziva se blesava igra reči „Adam i Eva, a ne Adam i Steva“. Na brojnost (argumentum ad numerum) se poziva suluda jadikovka „u sopstvenoj nas zemlji manjina teroriše“. Naposletku, tu je i greška „i ti isto” (tu quoque) – naime, to što su neki gejevi protiv parade ne znači da je održavanje parade samim tim loša ideja.
Međutim, sve više se – hvala paradama i ostalom LGBT aktivizmu na tome – umesto zida za streljanje homoseksualcima preporučuju poslovična četiri zida privatnosti, a preporučuju se i određene intervencije u fiskalnoj politici, kao u gorenavedenom fejsbučkom komentaru. Jasno, i za mene je lečenje bolesne dece, uopšte zdravstvena zaštita za sve ljude, svakako prioritetnija društvena potreba spram parade, upravo svetinja. Ipak, postavlja se pitanje u kakvoj su vezi lečenje dece i parada? – U istoj, naime, kao i rekonstrukcija Pogače, negovanje cveća na trgu, nabavka novih šoljica za kafu u opštinskoj kantini, funkcionisanje ulične rasvete, organizovanje novogodišnjih koncerata i različitih godišnjih manifestacija, održavanje puteva, dotacije medijima, obezbeđivanje novih markera i papira za štampanje za nastavnike, kao i neizbrojne druge bitnije i manje bitne stavke u budžetu. Elem, u čemu je finta? – Fejsbučka je komentatorka tendenciozno, već spominjanom metodom biranja trešanja (cherry picking), od svih budžetskih rashoda izdvojila i uparila baš ova dva, lečenje bolesne dece i paradu. Zašto, međutim, prizori krupnookih, ćelavih dečijih glavica, mališana prikačenih na aparate ne iskrsavaju u svesti i na informaciju o svakoj novoj javnoj nabavci sadnica cveća, šoljica, markera i papira?! Sa druge strane, zar kupovina tog istog cveća, šoljica, markera i papira, kao i tolike druge budžetske tričarije, mogu predstavljati veći prioritet od parade (uzgred rečeno, državni troškovi povodom parade odnose se na policijsko obezbeđenje i slično, a ne za, kako se može pomisliti, organizaciju izbora najlepše transice). Na kraju krajeva, svakako da je moguće danas u Srbiji pronaći budžetski novac i za lečenje dece i za paradu. U pitanju je tzv. lažna dilema, jer ispada da ako damo pare za paradu, onda ne možemo i za bolesnu decu, odnosno da je situacija „ili-ili“, premda je naravno moguće „i-i“. Kao da postoji nekakva koverta na kojoj piše „za bolesnu decu“ iz koje je država, na nagovor mrske EU i LGBT lobija, mučki uzela za organizaciju parade. Samo što se, naime, ne kaže kako „gejevi žele da nam decu ostave bez lekova“, a to je primer podvale slamnati protivnik – argument se krivo interpretira da bi se potom mogao lako oboriti. A još kada se sve to populistički servira uz poziv na sažaljenje (argumentum ad misercordiam) prema deci i „jadnoj zemlji Srbiji“, teško je ostati pribran. Patetična briga spram najmlađih prisutna je i u vapaju „kako da objasnim deci kad vide kako se pederi grle i ljube“. Uostalom, valja se setiti da nije svake godine održana parada, a novca za bolesnu decu svejedno nije bilo. Kako vidimo, gotovo svaka logička greška, marifetluk i petljancija upotrebljena je u ovdašnjem homofobičnom diskursu.
Naposletku, stvari valja isterati na čistac, i poentu razmatranog visokomoralnog fejsbučkog komentara domisliti do kraja. Jasno je da nešto suštinski ne valja sa društvom koje nije u stanju, ili naprosto ne smatra da je dužno, da institucionalno obezbedi sredstva za lečenje dece, te su otud mnogi nesrećni roditelji prinuđeni da novac prikupljaju putem uplata i sms-ova solidarnih ljudi. Oni, međutim, koji to ističu a ujedno se mire sa liberalnim kapitalizmom kao takvim, ili ne shvataju kako stvari funkcionišu, ili je njihova briga za decu zapravo tek prazna priča.