Петокрака са пет рога, ја се борим против бога

Серијал: Свет без богова (1)

„Рече безумник у срцу својему: нема Бога“, каже се у светим списима хришћанским. Да ли ће
серијал о атеистичкој мисли бити безуман или не остаје да се види, ја ћу свакако у излагању
богопорицатељских идеја покушати управо разумом понајвише да се руководим. Уосталом, „Ако
постоји бог, атеизам је за њега мања увреда од религије“, умесно је приметио француски писац
Едмон де Гонкур, под условом наравно да бог иоле вреднује разум. Како год, корист од ових
светогрдних чланака може бити вишеструка. Атеисти и друга бунтовна братија могу изоштрити
своју аргументацију, стећи нове увиде и увећати полемичке снаге, или напросто обновити
градиво. Они, пак, који верују, кроз понуђени атеистички изазов могу калити своје убеђење, у
сваком случају признали би слабост своје вере уколико забију главу у песак, зазирући од излагања
богохулним схватањима која су пред вама.
Пре било каквог удубљивања у проблематику потребно је разбистрити појмове којима ћемо се
служити, а то ће бити предмет овог, а делимице и наредног чланка. Наиме, не само да је
атеистички речник недовољно јасан и, услед трајне превласти божијих поборника, неадекватан,
него нема ни универзално прихваћене дефиниције бога, отуд ни религије.
Пре свега, строго говорећи, ја не само да сам атеист, ја сам антитеист. Наиме, не тек да држим
како бог не постоји, да нема загробног живота, да нема никакве оностраности, никакве стварности
изван природе, већ осим тога сматрам да је религија штетна, те следствено и да је борба против
ње оправдана и свакако потребна. Антитеизам је, дакле, активно супротстављање религији, и
наравно цркви (то је становиште антиклерикалности, антицрквености, док је клерикализам
настојање цркве да има битну, чак одлучујућу улогу у држави), реч је, дакле, о борбеном атеизму.
Религија, како се обично узима, услед три функције тако дуго и жилаво опстојава –
објашњавалачке, утешитељске и функције утемељивача моралности. Данас је, верујем, јасно да
религија грдно промашује у објашњавању порекла и природе космоса и људског рода, да је
религију у потпуности сменила наука. Такође, не само да је јасно како морал и врлине не падају с
неба, већ и то да је религиозни морал, пре свега ћемо се бавити хришћанским, и поред одређених
хвалевредних страна, не само неоригиналан, већ и затуцан и неприхватљив (однос морала и
религије тематизоваћемо у једном од наставака серијала). Свеједно, уколико су интелектуалне и
моралне претензије религије сасвим неосноване, потреба за утехом, за плацебом или, Марксовим
речима, за опијумом – да понижене и увређене чека бољи живот на оном свету – и даље је ту.
Атеизам, међутим, сматра да беднику не треба вера у други живот, вера која скршта руке у крило
и оставља зла каква јесу, већ одлучна тежња да се овај живот, један једини, измени. Отуд
божанско биће из фантазије и фикцију прекогробног живота треба жртвовати зарад стварног бића,
човека, и овоземаљског живота. „Чињеница да је верник срећнији од скептика није ништа ближе
истини од чињенице да је пијанац срећнији од трезног човека“, устврдио је ирски драмски писац
Бернард Шо. Уосталом, у неком од наставака запитаћемо се да ли је верник уистину срећнији од
атеисте, а разматраћемо и утешитељску функцију религије уопште.

Чини се да у односу на просто неверовање у бога, позиција атеизма подразумева мисаону
утемељеност, декларисаност, освешћеност, решеност да се раскрсти са религиозним
предрасудама, са жабокречином мистике. Нема сумње да необавезније звучи рећи „не верујем у
бога“ него изјава „ја сам атеиста“. Са друге стране, атеизам може напросто подразумевати хладан,
равнодушан утисак да, ето, бога нема, штавише атеиста може бити и неко ко не зна ништа о богу,
ко никада није ни чуо за бога, попут деце, ментално заосталих особа, или понеких племена.
Отуд је подесније када кажем да сам антитеиста, неко дакле ко активно, борбено одриче
религиозност, ко истиче штетност вере у бога, иако истини за вољу ја никада нисам одбацио
религиозност – захваљујући васпитању ја је никада нисам ни имао (веронауком, атеистичким
васпитањем, уопште питањем индоктринације, бавићемо се неком каснијом приликом). Поједини
атеисти међутим сматрају да је сама реч атеизам неприкладна, чак излишна – наиме, онај ко не
верује у бога напросто прихвата очигледно – самим тим ова реч и не би требало да постоји, баш
као што немамо посебну реч за оне који не верују у духове, у вештице или гремлине. Зар није
блесаво данас себе представљати као неастролога, неалхемичара, нетаротолога?! Штавише,
одричући ми нехотице дајемо на значају и афирмишемо то што поричемо. Наравно, било би лепо
носити називе који би изражавали слободоумност, снажни, критички и позитивни вид личности
која је с он страну магијског мишљења и измишљених, неретко малоумних прича. Међутим,
одречне речи, које сугеришу да њиховом носиоцу нешто фали, да је на неки начин обогаљен –
атеиста, неверник, безбожник, антихрист (рогови из наслова додуше нису сатанистички, а то
потврђује и наставак ове послератне социјалистичке песмице за децу „Петокрака са пет рога, ја се
борим против бога, не борим се против Христа, он је био комуниста“) – данас, у условима када
човечанство ни близу није уверено да бог не постоји, када је потребна борба, ове речи задржавају
пуни смисао. Изричито одбацивање, негирање вере, иако можда лично никада нисмо ни
веровали у бога, и даље је нужно. У тој ствари се управо и размимоилазим са грађанским, чисто
научним концептом атеизма – наиме, тек у социјализму биће могуће ослобођење човека, а без
тога пружање егзистенцијалне утехе, као најперфиднији моменат религиозности уопште, остаће и
даље високотражена услуга (више о томе у следећем наставку).
На крају крајева, добар део декларисаних верника чине практични атеисти који се из разних
ванрелигиозних побуда – колективизам, традиција итд – и даље извана држе своје вероисповести.
А у одређеном погледу, као што је британски комичар Рики Џервејс духовито приметио, један
хришћанин, уопште монотеист, и не разликује се много од атеисте – „Он је скоро у истој мери
атеиста колико и ја. Ја не верујем у 2870 богова, а он у 2869“.
Амин.

Иван Ковач