Petokraka sa pet roga, ja se borim protiv boga

Serijal: Svet bez bogova (1)

„Reče bezumnik u srcu svojemu: nema Boga“, kaže se u svetim spisima hrišćanskim. Da li će
serijal o ateističkoj misli biti bezuman ili ne ostaje da se vidi, ja ću svakako u izlaganju
bogoporicateljskih ideja pokušati upravo razumom ponajviše da se rukovodim. Uostalom, „Ako
postoji bog, ateizam je za njega manja uvreda od religije“, umesno je primetio francuski pisac
Edmon de Gonkur, pod uslovom naravno da bog iole vrednuje razum. Kako god, korist od ovih
svetogrdnih članaka može biti višestruka. Ateisti i druga buntovna bratija mogu izoštriti
svoju argumentaciju, steći nove uvide i uvećati polemičke snage, ili naprosto obnoviti
gradivo. Oni, pak, koji veruju, kroz ponuđeni ateistički izazov mogu kaliti svoje ubeđenje, u
svakom slučaju priznali bi slabost svoje vere ukoliko zabiju glavu u pesak, zazirući od izlaganja
bogohulnim shvatanjima koja su pred vama.
Pre bilo kakvog udubljivanja u problematiku potrebno je razbistriti pojmove kojima ćemo se
služiti, a to će biti predmet ovog, a delimice i narednog članka. Naime, ne samo da je
ateistički rečnik nedovoljno jasan i, usled trajne prevlasti božijih pobornika, neadekvatan,
nego nema ni univerzalno prihvaćene definicije boga, otud ni religije.
Pre svega, strogo govoreći, ja ne samo da sam ateist, ja sam antiteist. Naime, ne tek da držim
kako bog ne postoji, da nema zagrobnog života, da nema nikakve onostranosti, nikakve stvarnosti
izvan prirode, već osim toga smatram da je religija štetna, te sledstveno i da je borba protiv
nje opravdana i svakako potrebna. Antiteizam je, dakle, aktivno suprotstavljanje religiji, i
naravno crkvi (to je stanovište antiklerikalnosti, anticrkvenosti, dok je klerikalizam
nastojanje crkve da ima bitnu, čak odlučujuću ulogu u državi), reč je, dakle, o borbenom ateizmu.
Religija, kako se obično uzima, usled tri funkcije tako dugo i žilavo opstojava –
objašnjavalačke, utešiteljske i funkcije utemeljivača moralnosti. Danas je, verujem, jasno da
religija grdno promašuje u objašnjavanju porekla i prirode kosmosa i ljudskog roda, da je
religiju u potpunosti smenila nauka. Takođe, ne samo da je jasno kako moral i vrline ne padaju s
neba, već i to da je religiozni moral, pre svega ćemo se baviti hrišćanskim, i pored određenih
hvalevrednih strana, ne samo neoriginalan, već i zatucan i neprihvatljiv (odnos morala i
religije tematizovaćemo u jednom od nastavaka serijala). Svejedno, ukoliko su intelektualne i
moralne pretenzije religije sasvim neosnovane, potreba za utehom, za placebom ili, Marksovim
rečima, za opijumom – da ponižene i uvređene čeka bolji život na onom svetu – i dalje je tu.
Ateizam, međutim, smatra da bedniku ne treba vera u drugi život, vera koja skršta ruke u krilo
i ostavlja zla kakva jesu, već odlučna težnja da se ovaj život, jedan jedini, izmeni. Otud
božansko biće iz fantazije i fikciju prekogrobnog života treba žrtvovati zarad stvarnog bića,
čoveka, i ovozemaljskog života. „Činjenica da je vernik srećniji od skeptika nije ništa bliže
istini od činjenice da je pijanac srećniji od treznog čoveka“, ustvrdio je irski dramski pisac
Bernard Šo. Uostalom, u nekom od nastavaka zapitaćemo se da li je vernik uistinu srećniji od
ateiste, a razmatraćemo i utešiteljsku funkciju religije uopšte.

Čini se da u odnosu na prosto neverovanje u boga, pozicija ateizma podrazumeva misaonu
utemeljenost, deklarisanost, osvešćenost, rešenost da se raskrsti sa religioznim
predrasudama, sa žabokrečinom mistike. Nema sumnje da neobaveznije zvuči reći „ne verujem u
boga“ nego izjava „ja sam ateista“. Sa druge strane, ateizam može naprosto podrazumevati hladan,
ravnodušan utisak da, eto, boga nema, štaviše ateista može biti i neko ko ne zna ništa o bogu,
ko nikada nije ni čuo za boga, poput dece, mentalno zaostalih osoba, ili ponekih plemena.
Otud je podesnije kada kažem da sam antiteista, neko dakle ko aktivno, borbeno odriče
religioznost, ko ističe štetnost vere u boga, iako istini za volju ja nikada nisam odbacio
religioznost – zahvaljujući vaspitanju ja je nikada nisam ni imao (veronaukom, ateističkim
vaspitanjem, uopšte pitanjem indoktrinacije, bavićemo se nekom kasnijom prilikom). Pojedini
ateisti međutim smatraju da je sama reč ateizam neprikladna, čak izlišna – naime, onaj ko ne
veruje u boga naprosto prihvata očigledno – samim tim ova reč i ne bi trebalo da postoji, baš
kao što nemamo posebnu reč za one koji ne veruju u duhove, u veštice ili gremline. Zar nije
blesavo danas sebe predstavljati kao neastrologa, nealhemičara, netarotologa?! Štaviše,
odričući mi nehotice dajemo na značaju i afirmišemo to što poričemo. Naravno, bilo bi lepo
nositi nazive koji bi izražavali slobodoumnost, snažni, kritički i pozitivni vid ličnosti
koja je s on stranu magijskog mišljenja i izmišljenih, neretko maloumnih priča. Međutim,
odrečne reči, koje sugerišu da njihovom nosiocu nešto fali, da je na neki način obogaljen –
ateista, nevernik, bezbožnik, antihrist (rogovi iz naslova doduše nisu satanistički, a to
potvrđuje i nastavak ove posleratne socijalističke pesmice za decu „Petokraka sa pet roga, ja se
borim protiv boga, ne borim se protiv Hrista, on je bio komunista“) – danas, u uslovima kada
čovečanstvo ni blizu nije uvereno da bog ne postoji, kada je potrebna borba, ove reči zadržavaju
puni smisao. Izričito odbacivanje, negiranje vere, iako možda lično nikada nismo ni
verovali u boga, i dalje je nužno. U toj stvari se upravo i razmimoilazim sa građanskim, čisto
naučnim konceptom ateizma – naime, tek u socijalizmu biće moguće oslobođenje čoveka, a bez
toga pružanje egzistencijalne utehe, kao najperfidniji momenat religioznosti uopšte, ostaće i
dalje visokotražena usluga (više o tome u sledećem nastavku).
Na kraju krajeva, dobar deo deklarisanih vernika čine praktični ateisti koji se iz raznih
vanreligioznih pobuda – kolektivizam, tradicija itd – i dalje izvana drže svoje veroispovesti.
A u određenom pogledu, kao što je britanski komičar Riki Džervejs duhovito primetio, jedan
hrišćanin, uopšte monoteist, i ne razlikuje se mnogo od ateiste – „On je skoro u istoj meri
ateista koliko i ja. Ja ne verujem u 2870 bogova, a on u 2869“.
Amin.

Ivan Kovač