Pouke iz prošlosti

Аутор: Тања Драпшин

Proleće 2020. godine će zasigurno ostati dovoljno upečatljivo da se lako ne zaboravi. Prva kolektivna kriza, koja je na neki način pogodila svakog od nas, postavila nas je u poziciju da smo bili prinuđeni da prepustimo neke važne odluke o sopstvenom životu, pa i doživljaj slobode u odnosu na kolektiv, nekom drugom u ruke. Kao što to kod nas obično biva, kada je u pitanju preuzimanje odgovornosti za odluke koje su deo dodeljene sistemske odgovornosti onih na vlasti, u društvu koje još uvek vežba i simulira demokratsko uređenje, vlast je balansirala „odgovornost“ prebacujući je između potpune personifikacije (u vidu Spasitelja) i bezličnog oblika „više sile“ u vidu „Struke“. Odluke je naravno sa nelagodom saopštavao Spasitelj, „Struka“ je „odlučivala“ o terminima šetanje penzionera i kučića i saopštavala brojeve žrtava. Ono što je kao posledica iz svega toga proizašlo, sad kad polako svi izlazimo iz lične i kolektivne euforije, je veoma jak osećaj nepoverenja sa mnogo pitanja i nedoumica da li je sve to bilo neophodno, svrsishodno ili bar iole korisno. I dok većina skroluje fejsbuk u potrazi za smislom u rasponu od „naučnih“ objašnjenja epidemiologa do lupetanja teoretičara zavera Bečejci su mogli da iz sopstvene istorije nauče nešto. Pre svega da nauče da „struka“ može da ima i ljudski pojavni oblik kojem može da se pokloni poverenje.

Priču iz, sa istorijske tačke gledano, skorašnje prošlosti našeg grada o jednoj većoj epidemiji koja je na neki način pogodila i Bečej na samom kraju Drugog svetskog rata, epidemiji tifusa pegavca i ja sam čula tek nedavno. Za doktora Milina koji je hrabro preuzeo, u jednom trenutku, ulogu i „struke“ i „spasitelja“ i sprečio širenje bolesti u gradu nisam nikad čula jer ostao je negde u burnim posleratnim istorijskim promenama zaboravljen za generacije koje su rođene u poslednjim decenijama prošlog veka i za one mlađe.

Ipak, doktor Milin u ovoj priči nije jedini čije ime bi trebalo da Bečejci znaju jer je u poduhvatu koji je zaista vredan pamćenja učestvovalo nekoliko veoma hrabrih lekara i skoro 200 devojaka i mladih žena iz našeg grada koje su hrabro i bespoštedno rizikovali sopstvene živote u spašavanju zaraženih i bolesnih.

Na samom kraju rata, u već oslobođenom Bečeju 1945. godine, osnovana je Vojna bolnica u kojoj je već početkom te godine bilo preko 3000 ranjenika i bolesnika. Za ovakav poduhvat, u situaciji kada je svaki dan pristizalo sve više pacijenata, bilo je neophodno da se angažuje veoma veliki broj ljudi. Skoro 200 mladih devojaka iz  Bečeja, od kojih su najmlađe imale i petnaest godina, su svakodnevno i volonterski radile kao podrška u ovoj bolnici, one su prale veš, čistile, kuvale obroke, brinule se o bolesnicima, vodile administraciju, održavale prostorije. Na čelu ovog velikog poduhvata bilo je samo nekoliko školovanih bolničarki među njima i glavna sestra Milica Džigurski sa svojim saradnicama Bojom Velicki, Draginjom Jelkić, Sofijom Boroto, Verom Milovanov i Kosanom Gajin. One su organizovale rad u čak pet bolničkih zgrada u Bečeju. Veš i kuvanje obroka obavljalo se po kućama.

U januaru 1945. godine sa kosovskog fronta je stigao još jedan veliki kontigent ranjenika koji su bili u veoma teškom stanju i svi zaraženi tifusom pegavcem. Priča kaže da je ovaj vagon pun ranjenika tako daleko do Bečeja stigao jer na putu niko nije želeo da ih prihvati, rizik i odgovornost su bili preveliki. Pripadnici te partizanske kosovske brigade su zaista bili u lošem stanju i bilo ih je mnogo. U tom trenutku u Jausovom sanatorijumu (popularan naziv za bolnicu) je bilo veoma mnogo ranjenika sa drugih frontova u okruženju gde su se još uvek vodile borbe za oslobođenje. Negde sredinom januara na čelo vojne bolnice postavljen je dr Radivoj Milin, za pomoćnika postavljen je dr Aleksandar Svirčević, tada još student medicine, tu su bili i drugi lekari kao što  su dr Dušan Vujić, dr Ozren Džigurski i još nekolicina. Kapacitet bolnice bio je oko 200 kreveta, ali je za čitavo vreme dok je radila ova bolnice u njoj konstantno bilo oko 3000 bolesnika i ranjenika. Kada je pristigao vagon sa Kosova dr Milin je prebacio jedan broj lakših ranjenika u okolne bolnice i prihvatio da ih smesti u našu. Bili su neuhranjeni, prljavi, slabo odeveni za zimske prilike, iscrpljeni i iznemogli. Nakon prvih pregleda utvrđeno je da većina ima simptome infektivnog oboljenja creva što je prateća manifestacija tifusa. Preduzete su u bolnici najstrože mere sprečavanja daljeg širenja zaraze i zaštite osoblja bolnice i civilnog stanovništva. Borba da se zaraza ne proširi bila je veoma teška u onim uslovima. Tifus pegavac uglavnom su prenosile vaši koje su veoma lako opstajale u nehigijenskim uslovima. Parni kotlovi za pranje rublja radili su danonoćno. Konačno, Vojno-medicinska akademija je intervenisala i uradila masovno zaprašivanje DDT-jem. U bivšem hotelu „Milo“ uspostavljena je depedikulaciona stanica sa ekspoziturama na svim ulaznim putevima u grad. Stanovništvo je redovno obaveštavano o svim merama koje je bile neophodne da preduzmu u sopstvenim domaćinstvima i na koji način da se pridržavaju uputstava o zaštiti. Više od tri meseca trajala je ova epidemija skoro do kraja aprila, tokom koje je bilo preko 1200 zaraženih i obolelih od kojih je njih 116 je umrlo. Najteži bolesnici bili su smešteni u Centralnoj bolnici (sadašnja zgrada škole „Zdravko Gložanski“). Manifestacije bolesti kod zaraženih bile su veoma teške jer tifus najčešće prate i oštećenja nervnog sistema. Lekari i bolničko osoblje se trudilo da im olakša koliko je to bilo moguće. Veoma veliki broj osoblja je naučio da se sporazumeva delom i na albanskom jeziku da bi mogli da komuniciraju sa pacijentima neposredno. Vojni oficir Radman Hodža bio je zadužen za komunikaciju kada je to bilo potrebno. Velika smrtnost i brzo širenje epidemije je i kod osoblja i kod građana izazivalo veliki strah pa su skoro svakodnevno održavane, paralelno sa radom u bolnici, i konferencije i zborovi na kojima se građanima objašnjavalo šta treba da čine da se zaštite i na koji način da se ponašaju, ove konferencije i zborove su održavali lekari i stručno osoblje da bi građanima ulili poverenje svojom stručnošću i kompetencijom. Ipak i pored svih mera bilo je žrtava i među osobljem i volonterima. Tri mlade bolničarke, Danica Tovariški, Vera Stakić i Dana Šajatović koje su radile na odeljenju sa najtežim bolesnicima su preminule od posledica tifusa. Danica je imala 19, Vera 16 a Dana samo 15 godina. Bilo je zaraženo još nekoliko bolničarki ali su one uspele da se oporave. Dr Milin je uspevao tokom celog trajanja epidemije da održi disciplinu i u gradu i u bolnici, da spreči paniku i eventualnu katastrofu širih razmera.

Ova priča je istorijska pouka i za danas. Negde na kraju grada, zaraslo u travu, postoji i fizičko svedočanstvo o tome kako su Bečejci sa požrtvovanjem primili bolesne i iznemogle ranjenike iz nekih drugih krajeva da im pomognu. U pitanju je tzv. Albansko groblje u Bečeju koje su i građani i vlast zaboravili već odavno, nalazi se tu negde blizu Jevrejskog groblja koje je doživelo istu sudbinu. Bilo bi zaista korisno da su generacije koje su stasavale u ovom gradu u prethodnih nekoliko decenija dobile kroz obrazovanje ovakav primer socijalne odgovornosti kao pokazatelj za dobar put za odgovorno i humano postupanje. U mnogo nepovoljnijim uslovima, ali u vreme kada je građanstvo imalo vrlo očigledno mnogo više svesti o sopstvenoj odgovornosti, više razumevanje za kolektivnu sigurnost, više empatije i racionalniji i disciplinovaniji pristup životu u zajednici nisu bili potrebni ni „spasitelj“ ni proklamovana „struka“ da se odgovorno ponašaju u kriznim vremenim. Ova priča je takođe i dobra pouka da je za poverenje građana potrebna i odgovorna država koja preuzima odgovornost i postavlja kompetentne ljude kojima će ljudi moći da veruju pa i kada je njihov i život njihovih najbližih u pitanju.