Пројекат „Kапацитети здравствене заштите у Бечеју“: Приватна здравствена пракса

У претходних неколико текстова углавном смо се задржали на темама које се тичу државне здравствене праксе и државних системских проблемима у овој области. Остаје још један сегмент који је све више веома важан чинилац читавог здравственог система у држави, а то је приватна пракса. Приватне здравствене клинике и ординације још више су значајне за мање општине и градове које у државним амбулантама и домовима здравља често немају одређене специјалистичке службе у које спада и бечејска општина.

У Бечејској општини тренутно ради око 20-так приватних здравствених установа.

Већим делом у питању су стоматолошке ординације али има и неколико клиника и ординација који су мешовите у смислу специјализације и услуга здравствене заштите које пружају. Закон о здравственој заштити основну поделу форми обављања здравствене делатности врши на здравствене установе и приватну праксу.

Овај Закон прописује да приватна пракса може бити основана у следећим облицима: лекарска ординација (општа, специјалистичка и уже специјалистичка), ординација денталне медицине (општа и специјалистичка), поликлиника, лабораторија (за биохемију са хематологијом и имунохемијом, микробиологију са вирусологијом, патохистологију са цитологијом), апотека приватна пракса, амбуланта (за здравствену негу и за рехабилитацију), лабораторија за зубну технику.

Већина бечејских приватних клиника спада у лекарске орди-нације. У ниједном од бечејских стратешких докумената не спомињу се капацитети приватних здравствених ординација и клиника чак ни у виду евентуалних решавања неких од проблема које има државни Дом здравља због недостатка неких специјалистичких служби и кадровских проблема.

Када је у питању евентуално изједначавање приватног и државног здравственог сектора о томе годинама говоре махом представници приватних клиника и изгледа да то свакако није проблем којим државни здравствени систем жели да се бави. Са друге стране, грађани би требало да имају право на избор лечења и коришћења обавезног здравственог осигурања тамо где верују да ће бити адекватно лечени, то изједначавање приморало би и државне установе да квалитетније раде.

Изједначавањем државне и приватне здравствене праксе донекле би се довео у ред читав здравствени систем, а свакако би се побољшала комуникација између ова два сектора, тако је  то регулисано у скоро свим европским земљама.Но, свему томе би требало да претходи јединствени информациони систем, без тога било каква реформа није могућа. Републички фонд за здравствено осигурање (РФЗО) требало би да у том случају призна приватну праксу, да рефундира трошкове пацијената који се тамо лече. Наравно, услуге које прелазе лимит осигурања, пацијент би доплаћивао сам.

Пракса, углавном у ЕУ државама је таква да када вам затреба лекар специјалиста већина грађана може да се обрати свакој од приватних клиника у близини где закаже термин, покаже социјалну картицу и све остало се регулише на нивоу државне социјалне заштите.

Трошкове лечења у приватној клиници ваш одабрани лекар обрачунава са државним здравственим осигурањем. На овај начин се знатно растерећује здравствени систем, смањују се гужве, а пацијент добија најбољи и најкомотнији могући третман.Зашто у Србији то не може тако?Једна од најважнијих будућих реформи здравственог система подразумевала би баш то повезивање јавног  и приватног сектора где би се сав новац који грађани издвајају за здравствене услуге равномерно распоредио.

О спајању ова два система је почело да се говори још 2014. године, али ефикасних решења још увек нема. Неки механизми, и у теорији, такав систем већ сада постоји, али он не функционише довољно добро јер не постоји могућност рефундације за прегледе који се обављају у приватној здравственој установи. Да би пацијенти могли да се лече о трошку државе у приватним клиникама, закон налаже услове који морају бити испуњени између клинике и државног ресора.

Предуслов који приватне клинике морају да испуњавају је, пре свега,  да имају довољан број квалитетних лекара и да су сви они стално запослени, што значи да имају капацитете да могу да одраде шта је потребно за комплетну здравствену услугу. То је за већину приватних клиника, посебно оних општих, недостижно и финансијски скоро немогуће. Појединачно постоје поједине клинике, углавном уско специјализоване, које су закључиле уговоре са РФЗО и то су углавном специјализоване клинике у већим градовима. Два здравствена система, државни и приватни, функционишу паралелно уз веома мала преклапања.

Постоји опција исплате накнаде од стране РФЗО-а уколико можете да докажете да државна установа није могла да вас прими у догледном року (30 дана), па сте били принуђени да третман тражите у приватној клиници. У пракси, ово не функционише увек, јер вам је за рефундацију неопходна потврда од државне здравствене установе које се прилично „невољно издају“, и већина грађана није довољно информисана о овој процедури. Поред тога, РФЗО може да потпише уговоре са појединачним приватним клиникама за пружање одређених услуга, што је на пример случај са операцијама катаракте, дијализом или вантелесном оплодњом.

Ипак, овај вид сарадње два сектора резервисан је само за поједине услуге, док највећи број процедура и захвата у приватним установама плаћају грађани сами. Чак и ако могу да приуште грађани себи добровољно приватно осигурање, плаћају га поврх обавезног државног. Већина људи у Србији то не може, услед ниских плата и животног стандарда, па је једина опција за прегледе и лечење у државним установа у којој им се налази здравствени картон.

У Бечеју у већини клиника које послују раде лекари који долазе из „државне праксе“ и болница и раде у тим клиникама хонорарно, по уговору. Цене у тим клиникама су за просечног грађана прилично високе. Да плати ове услуге већина грађана одлучи се пре свега према могућностима и онда када не могу да сачекају да се обрате одабраном лекару, када се неки здравствени проблем искомпликује толико да је потребно да пацијент има додатну „пажњу“ неког доктора и специјалисте. Само у таквим случајевима грађани су вољни да додатно плате и приватно здравствено осигурање, наравно ако имају за то довољно пара и могућности.

Када су локалне приватне клинике у питању, највише грађана Бечеја користи стоматолошке услуге у приватним стоматолошким ординацијама, нешто мање су остале здравствене услуге заступљене, пре свега због цене тих услуга и све док се системски не реши проблем са здравственим осигурањем и у приватној пракси и рефундацијом грађани ће ове услуге користити само у случају нужде, односно када не могу да реше проблем у државним установама и када верују да ће им третман код приватника омогућити бољу здравствену услугу па су спремни то и да плате.