Projekat „Kapaciteti zdravstvene zaštite u Bečeju“: Privatna zdravstvena praksa

U prethodnih nekoliko tekstova uglavnom smo se zadržali na temama koje se tiču državne zdravstvene prakse i državnih sistemskih problemima u ovoj oblasti. Ostaje još jedan segment koji je sve više veoma važan činilac čitavog zdravstvenog sistema u državi, a to je privatna praksa. Privatne zdravstvene klinike i ordinacije još više su značajne za manje opštine i gradove koje u državnim ambulantama i domovima zdravlja često nemaju određene specijalističke službe u koje spada i bečejska opština.

U Bečejskoj opštini trenutno radi oko 20-tak privatnih zdravstvenih ustanova.

Većim delom u pitanju su stomatološke ordinacije ali ima i nekoliko klinika i ordinacija koji su mešovite u smislu specijalizacije i usluga zdravstvene zaštite koje pružaju. Zakon o zdravstvenoj zaštiti osnovnu podelu formi obavljanja zdravstvene delatnosti vrši na zdravstvene ustanove i privatnu praksu.

Ovaj Zakon propisuje da privatna praksa može biti osnovana u sledećim oblicima: lekarska ordinacija (opšta, specijalistička i uže specijalistička), ordinacija dentalne medicine (opšta i specijalistička), poliklinika, laboratorija (za biohemiju sa hematologijom i imunohemijom, mikrobiologiju sa virusologijom, patohistologiju sa citologijom), apoteka privatna praksa, ambulanta (za zdravstvenu negu i za rehabilitaciju), laboratorija za zubnu tehniku.

Većina bečejskih privatnih klinika spada u lekarske ordi-nacije. U nijednom od bečejskih strateških dokumenata ne spominju se kapaciteti privatnih zdravstvenih ordinacija i klinika čak ni u vidu eventualnih rešavanja nekih od problema koje ima državni Dom zdravlja zbog nedostatka nekih specijalističkih službi i kadrovskih problema.

Kada je u pitanju eventualno izjednačavanje privatnog i državnog zdravstvenog sektora o tome godinama govore mahom predstavnici privatnih klinika i izgleda da to svakako nije problem kojim državni zdravstveni sistem želi da se bavi. Sa druge strane, građani bi trebalo da imaju pravo na izbor lečenja i korišćenja obaveznog zdravstvenog osiguranja tamo gde veruju da će biti adekvatno lečeni, to izjednačavanje primoralo bi i državne ustanove da kvalitetnije rade.

Izjednačavanjem državne i privatne zdravstvene prakse donekle bi se doveo u red čitav zdravstveni sistem, a svakako bi se poboljšala komunikacija između ova dva sektora, tako je  to regulisano u skoro svim evropskim zemljama.No, svemu tome bi trebalo da prethodi jedinstveni informacioni sistem, bez toga bilo kakva reforma nije moguća. Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO) trebalo bi da u tom slučaju prizna privatnu praksu, da refundira troškove pacijenata koji se tamo leče. Naravno, usluge koje prelaze limit osiguranja, pacijent bi doplaćivao sam.

Praksa, uglavnom u EU državama je takva da kada vam zatreba lekar specijalista većina građana može da se obrati svakoj od privatnih klinika u blizini gde zakaže termin, pokaže socijalnu karticu i sve ostalo se reguliše na nivou državne socijalne zaštite.

Troškove lečenja u privatnoj klinici vaš odabrani lekar obračunava sa državnim zdravstvenim osiguranjem. Na ovaj način se znatno rasterećuje zdravstveni sistem, smanjuju se gužve, a pacijent dobija najbolji i najkomotniji mogući tretman.Zašto u Srbiji to ne može tako?Jedna od najvažnijih budućih reformi zdravstvenog sistema podrazumevala bi baš to povezivanje javnog  i privatnog sektora gde bi se sav novac koji građani izdvajaju za zdravstvene usluge ravnomerno rasporedio.

O spajanju ova dva sistema je počelo da se govori još 2014. godine, ali efikasnih rešenja još uvek nema. Neki mehanizmi, i u teoriji, takav sistem već sada postoji, ali on ne funkcioniše dovoljno dobro jer ne postoji mogućnost refundacije za preglede koji se obavljaju u privatnoj zdravstvenoj ustanovi. Da bi pacijenti mogli da se leče o trošku države u privatnim klinikama, zakon nalaže uslove koji moraju biti ispunjeni između klinike i državnog resora.

Preduslov koji privatne klinike moraju da ispunjavaju je, pre svega,  da imaju dovoljan broj kvalitetnih lekara i da su svi oni stalno zaposleni, što znači da imaju kapacitete da mogu da odrade šta je potrebno za kompletnu zdravstvenu uslugu. To je za većinu privatnih klinika, posebno onih opštih, nedostižno i finansijski skoro nemoguće. Pojedinačno postoje pojedine klinike, uglavnom usko specijalizovane, koje su zaključile ugovore sa RFZO i to su uglavnom specijalizovane klinike u većim gradovima. Dva zdravstvena sistema, državni i privatni, funkcionišu paralelno uz veoma mala preklapanja.

Postoji opcija isplate naknade od strane RFZO-a ukoliko možete da dokažete da državna ustanova nije mogla da vas primi u doglednom roku (30 dana), pa ste bili prinuđeni da tretman tražite u privatnoj klinici. U praksi, ovo ne funkcioniše uvek, jer vam je za refundaciju neophodna potvrda od državne zdravstvene ustanove koje se prilično „nevoljno izdaju“, i većina građana nije dovoljno informisana o ovoj proceduri. Pored toga, RFZO može da potpiše ugovore sa pojedinačnim privatnim klinikama za pružanje određenih usluga, što je na primer slučaj sa operacijama katarakte, dijalizom ili vantelesnom oplodnjom.

Ipak, ovaj vid saradnje dva sektora rezervisan je samo za pojedine usluge, dok najveći broj procedura i zahvata u privatnim ustanovama plaćaju građani sami. Čak i ako mogu da priušte građani sebi dobrovoljno privatno osiguranje, plaćaju ga povrh obaveznog državnog. Većina ljudi u Srbiji to ne može, usled niskih plata i životnog standarda, pa je jedina opcija za preglede i lečenje u državnim ustanova u kojoj im se nalazi zdravstveni karton.

U Bečeju u većini klinika koje posluju rade lekari koji dolaze iz „državne prakse“ i bolnica i rade u tim klinikama honorarno, po ugovoru. Cene u tim klinikama su za prosečnog građana prilično visoke. Da plati ove usluge većina građana odluči se pre svega prema mogućnostima i onda kada ne mogu da sačekaju da se obrate odabranom lekaru, kada se neki zdravstveni problem iskomplikuje toliko da je potrebno da pacijent ima dodatnu „pažnju“ nekog doktora i specijaliste. Samo u takvim slučajevima građani su voljni da dodatno plate i privatno zdravstveno osiguranje, naravno ako imaju za to dovoljno para i mogućnosti.

Kada su lokalne privatne klinike u pitanju, najviše građana Bečeja koristi stomatološke usluge u privatnim stomatološkim ordinacijama, nešto manje su ostale zdravstvene usluge zastupljene, pre svega zbog cene tih usluga i sve dok se sistemski ne reši problem sa zdravstvenim osiguranjem i u privatnoj praksi i refundacijom građani će ove usluge koristiti samo u slučaju nužde, odnosno kada ne mogu da reše problem u državnim ustanovama i kada veruju da će im tretman kod privatnika omogućiti bolju zdravstvenu uslugu pa su spremni to i da plate.