Projekat „Kapaciteti zdravstvene zaštite u Bečeju“: Strateški dokumenti koji pokrivaju zdravstveni sistem na lokalu

Strateški dokumenti koji pokrivaju zdravstveni sistem  na lokaluOdmah u startu da kažemo, kada su u pitanju strateški dokumenti bilo koje vrste i planovi na lokalu u Bečeju zdravstvo još najbolje „stoji“ od svih ostalih segmenata razvoja zajednice. Pre svega postoji važeći još uvek Plan javnog zdravlja opštine Bečej 2019 – 2026.

Takođe zdravstvo je i jedan od segmenata i prioriteta u okviru Plana razvoja opštine Bečej za period 2024 do 2030 godine. Ono što takođe postoji u opštini Bečej je i Savet za zdravlje koji je osnovan još 2016. godine. Ono što ne postoji, kada je bilo koji od strateških dokumenata u pitanju u Opštini Bečej praksa izveštavanja o realizaciji bilo kojeg od postavljenih ciljeva, prioriteta, akcija iz postojećih dokumenata. Drugim rečima postoje svi ti dokumenti negde u nekoj fioci. Nije to slučaj, naravno, samo sa lokalnim strateškim dokumentima.

Planiranje jeste važno ali, u državi koje je centralizovana posebno su neefikasni lokalni planovi koji se teško realizuju kada se u skoro svim resorima upravlja od gore.

Većina građana svakodnevno se susreće sa pitanjima: Ima li dovoljno neophodne medicinske opreme, lekova, testova, respiratora, kreveta na intenzivnoj nezi, medicinskog osoblja? Da li ćemo moći da se lečimo u mestu u kome živimo, ili ćemo zbog bolesti i nedostatka adekvatne nege morati da putujemo u veći grad, koliko dugo čekamo na preglede, operacije, da li će nas primiti kad stignemo na red, da li ćemo imati vremena da na pregledu sve kažemo, da li ćemo morati neke stvari privatno da odradimo? Ima li lekova, ima li mesta u bolnicama, kakvi su uslovi, da li ćemo preživeti, koliko će nas koštati?

Zdravstvo zavisi od celokupnog državnog sistema kojim se upravlja političkim odlukama i zakonima. Takođe nije isti zdravstveni sistem u državama u kojima je politička odluka da zdravstvo bude potpuno javno finansirano i svima univerzalno dostup-no i u onima u kojima se vrši aktivna racionalizacija merama štednje pa i u onima u kojima postoji jasna naznaka tranzicije prema privatnom, privatizovanom, zdravstvenom sistemu u kome će tržište diktirati i dostupnost zdravstvena zaštite u društvu.

Jedno je sigurno, trenutno nemamo svi jednak pristup zdravstvu, imamo ga proporcionalno manje što smo niže na društvenoj lestvici i to je odavno jasno, iako se zvaničnici prave da to ne vide.

Ako tome dodamo osnovne parametre koji se tiču procenta nezaposlenosti stanovništva, niskih primanja i lošeg životnog standarda, i narušenog opšteg zdravlja jasno je da nije dovoljno samo da postoji pristup zdravstvenoj zaštiti, već je neophodno sistemsko i ozbiljno pristupanje sistemskim promenama, unazad, ka onome što smo već imali.

Bečejski problem, može se reći, je da se već deceniju i više „tamo gore“ uporno radi na „racionalizaciji zdravstva“ i to po principu „kritičnih“ 60 minuta. Ovaj princip podrazumeva da prilično drastična ali i neselektivna (što je uvek posledica centralističkog načina upravljanja) racionalizacija kači sve domove zdravlja i primarni sektor koji se nalaze na 60 minuta od najbližih zdravstvenih ustanova sekundarne zdravstvene zaštite. I to ne bi bilo tako strašno da je zaista primarna zaštita „kapija zdravstvenog sistema“ koja bi trebala da bude pre svega dostupna, kvalitetna i efikasna. No to u ovom sistemu, u svakom slučaju ne sada, nije slučaj. Kadrovski primarne službe retko su opremljene adekvatno, kadrovski pokrivene sve službe, odliv lekara u bolnice i veće centre je jedan od lokalnih problema koji je postao skoro pa nerešiv ….

Svi ti dokumenti kažu da društvena briga za javno zdravlje na lokalnom nivou bi grebalo da se ostvaruje aktivnostima u šest oblasti javnog zdravlja, koje su: fizičko, mentalno i socijalno zdravlje; unapređenje zdravlja i prevencija bolesti; zdravlje i zaštita životne sredine, zdravlje i radna okolina; funkcionisanje i organizacija zdrav-stvenog i sistema i zdravlje u kriznim i vanrednim situacijama. Nosioci ovih aktivnosti su saveti za zdravlje (koji bečejska opština ima), koji bi trebalo da prate, analiziraju i daju predloge za unapređenje zdravlja u svim politikama grada/opštine, kao i dostupnosti i kvaliteta zdravstvene zaštite, kroz aktivnosti vezane za zaštitu prava pacijenata.

Znači navedeni dokumenti kroz rad Saveta koji prati realizaciju svih ciljeva i aktivnosti i na godišnjem nivou, i redovno o tome izveštava, bi trebalo da budu efikasni. Samo na taj način, aktivnim praćenjem stanja,  bi u tako postavljenom centralističkom sistemu i na državnom nivou ti izveštaji bi bili osnova i argument za poboljšanje, pa i za neke korekcije.

Pod efikasnom i dobro usmerenom socijalnom zaštitom podrazumevamo da se na prati sve, celokupan  skup mera i programa kojima se umanjuju posledice socio – ekonomskih rizika, kao što su bolest, nezaposlenost, starost, socijalna isključenost ili invaliditet. Aktivnosti koje lokalni nivo vlasti definiše, a u koje spadaju različita materijalna davanja i usluge, moraju da budu adekvatno koncipirani tako da omogućavaju razvoj socijalne zaštite zasnovane na lokalnom nivou.

Čini se ipak da tu postoji, po našem mišljenju, nedovoljna politička volja, a s druge strane možda i neka bojazan od nemogućnosti implementiranja svih tih dokumenata. Ta bojazan je realna pre svega što kroz čitav taj sistem uglavnom pacijenti budu ti koji su žrtva (pa i u onom najgorem smislu) pacijenti.

Komunikaciju sa „sistemom“ na kraju pacijenti imaju samo na šalterima, direktno i lično sa lekarima na koje spadne najveći teret sistemskih grešaka i u onome što danas imamo kao manifestaciju „javnosti“, od medija kojima su samo drastični slučajevi i pojedinačne „greške“ i tragedije dovoljno atraktivni za praćenje do društvenih mreže koje su najblaže rečeno haotični proizvođač  dodatnih problema, atmosfere panike, straha i agresije.