Пројекат „Капацитети здравствене заштите у Бечеју“: Стратешки документи који покривају здравствени систем на локалу

Стратешки документи који покривају здравствени систем  на локалуОдмах у старту да кажемо, када су у питању стратешки документи било које врсте и планови на локалу у Бечеју здравство још најбоље „стоји“ од свих осталих сегмената развоја заједнице. Пре свега постоји важећи још увек План јавног здравља општине Бечеј 2019 – 2026.

Такође здравство је и један од сегмената и приоритета у оквиру Плана развоја општине Бечеј за период 2024 до 2030 године. Оно што такође постоји у општини Бечеј је и Савет за здравље који је основан још 2016. године. Оно што не постоји, када је било који од стратешких докумената у питању у Општини Бечеј пракса извештавања о реализацији било којег од постављених циљева, приоритета, акција из постојећих докумената. Другим речима постоје сви ти документи негде у некој фиоци. Није то случај, наравно, само са локалним стратешким документима.

Планирање јесте важно али, у држави које је централизована посебно су неефикасни локални планови који се тешко реализују када се у скоро свим ресорима управља од горе.

Већина грађана свакодневно се сусреће са питањима: Има ли довољно неопходне медицинске опреме, лекова, тестова, респиратора, кревета на интензивној нези, медицинског особља? Да ли ћемо моћи да се лечимо у месту у коме живимо, или ћемо због болести и недостатка адекватне неге морати да путујемо у већи град, колико дуго чекамо на прегледе, операције, да ли ће нас примити кад стигнемо на ред, да ли ћемо имати времена да на прегледу све кажемо, да ли ћемо морати неке ствари приватно да одрадимо? Има ли лекова, има ли места у болницама, какви су услови, да ли ћемо преживети, колико ће нас коштати?

Здравство зависи од целокупног државног система којим се управља политичким одлукама и законима. Такође није исти здравствени систем у државама у којима је политичка одлука да здравство буде потпуно јавно финансирано и свима универзално доступ-но и у онима у којима се врши активна рационализација мерама штедње па и у онима у којима постоји јасна назнака транзиције према приватном, приватизованом, здравственом систему у коме ће тржиште диктирати и доступност здравствена заштите у друштву.

Једно је сигурно, тренутно немамо сви једнак приступ здравству, имамо га пропорционално мање што смо ниже на друштвеној лествици и то је одавно јасно, иако се званичници праве да то не виде.

Ако томе додамо основне параметре који се тичу процента незапослености становништва, ниских примања и лошег животног стандарда, и нарушеног општег здравља јасно је да није довољно само да постоји приступ здравственој заштити, већ је неопходно системско и озбиљно приступање системским променама, уназад, ка ономе што смо већ имали.

Бечејски проблем, може се рећи, је да се већ деценију и више „тамо горе“ упорно ради на „рационализацији здравства“ и то по принципу „критичних“ 60 минута. Овај принцип подразумева да прилично драстична али и неселективна (што је увек последица централистичког начина управљања) рационализација качи све домове здравља и примарни сектор који се налазе на 60 минута од најближих здравствених установа секундарне здравствене заштите. И то не би било тако страшно да је заиста примарна заштита „капија здравственог система“ која би требала да буде пре свега доступна, квалитетна и ефикасна. Но то у овом систему, у сваком случају не сада, није случај. Кадровски примарне службе ретко су опремљене адекватно, кадровски покривене све службе, одлив лекара у болнице и веће центре је један од локалних проблема који је постао скоро па нерешив ….

Сви ти документи кажу да друштвена брига за јавно здравље на локалном нивоу би гребало да се остварује активностима у шест области јавног здравља, које су: физичко, ментално и социјално здравље; унапређење здравља и превенција болести; здравље и заштита животне средине, здравље и радна околина; функционисање и организација здрав-ственог и система и здравље у кризним и ванредним ситуацијама. Носиоци ових активности су савети за здравље (који бечејска општина има), који би требало да прате, анализирају и дају предлоге за унапређење здравља у свим политикама града/општине, као и доступности и квалитета здравствене заштите, кроз активности везане за заштиту права пацијената.

Значи наведени документи кроз рад Савета који прати реализацију свих циљева и активности и на годишњем нивоу, и редовно о томе извештава, би требало да буду ефикасни. Само на тај начин, активним праћењем стања,  би у тако постављеном централистичком систему и на државном нивоу ти извештаји би били основа и аргумент за побољшање, па и за неке корекције.

Под ефикасном и добро усмереном социјалном заштитом подразумевамо да се на прати све, целокупан  скуп мера и програма којима се умањују последице социо – економских ризика, као што су болест, незапосленост, старост, социјална искљученост или инвалидитет. Активности које локални ниво власти дефинише, а у које спадају различита материјална давања и услуге, морају да буду адекватно конципирани тако да омогућавају развој социјалне заштите засноване на локалном нивоу.

Чини се ипак да ту постоји, по нашем мишљењу, недовољна политичка воља, а с друге стране можда и нека бојазан од немогућности имплементирања свих тих докумената. Та бојазан је реална пре свега што кроз читав тај систем углавном пацијенти буду ти који су жртва (па и у оном најгорем смислу) пацијенти.

Комуникацију са „системом“ на крају пацијенти имају само на шалтерима, директно и лично са лекарима на које спадне највећи терет системских грешака и у ономе што данас имамо као манифестацију „јавности“, од медија којима су само драстични случајеви и појединачне „грешке“ и трагедије довољно атрактивни за праћење до друштвених мреже које су најблаже речено хаотични произвођач  додатних проблема, атмосфере панике, страха и агресије.