Projekat: „Pričajmo otvoreno o javnim prostorima“: Centralni gradski trg (2 deo)

Kada pomislite da intervenišete u javnom prostoru, da ga sopstvenim aktivizmom „prepravite“ šta je to šta vam prvo padne na pamet?

Ako izuzmemo standardne aktivističke intervencije koje imaju smisao da prosto dovedu stanje javnog prostora u higijenski upotrebljivo šta je to što bi bio korak dalje? Većina od nas danas o tome ne razmišlja dalje od po koje klupe, zelenila, žardinjere ili korpe za otpatke, neki sanjaju i fontane ili eventualno neki spomenik, uglavnom neki oblik memorijalne umetničke intervencije koja će obeležiti „tradicionalnu istorijsku osobenost grada“.  Retko ko on nas će otići u svemu tome dalje u osmišljena strategija  urbanizacije našeg grada sa ciljem da mu drastičnije promeni „lični opis“ nekom agresivnijom i umetnički i konceptualno drugačijom intervencijom. Prava reakcija je uvek da nije to za Bečej.

Ali svi mi kada se zaputimo negde u inostranstvo čak i kada pratimo standardne turističke rute  posećujemo muzeje i galerije, ostanemo često bez daha kad naletimo na velike art projekte na trgovima, na urbane skulpture koje stoje bez problema ispred prelepih istorijskih spomenika i zgrada. U Berlin idemo i zbog Brandenburške kapije ali i zbog grafita, murala, skulptura i svih drugih oblika street art koji svedoče pre svega o tome da je grad živ, da se menja, da ljudi menjaju percepciju kako ga doživljavanju svakodnevno … zašto onda ovde želimo samo da grad oko sebe ofarbamo, zakrečimo, izbetoniramo, orežemo živicu, ofarbamo klupu i konzerviramo ga. Na svim tim putovanjima izgleda nismo videli ništa što bi bar mogli da prekopiramo. Ok, ne baš ništa, uspeli smo da prekopiramo one erektirane žardinjere sa novobečejskog keja i viseće saksije sa muškatlama na banderama iz Segedina.

Bečej je zaista mali grad i nemamo mi mnogo tih javnih površina i otvorenih prostora, nemamo mnogo tih gradskih ćoškova i niša u koje bi mogli ubaciti nešto zanimljivo i intervenisati. Nemamo sad više ni mnogo javnih površina u centru grada ili pored reke jer polako se sve komercijalizuje i privatizuje, kupuje, i automatski postaje nedostupno, to je sad već proces koji ide stihijski i o tome građani, na žalost, više nemaju ni stav.

Negde davnih devedesetih i početkom 2000-tih u Bečeju se na javnim tribinama i skupovima mnogo više pričalo o tome, šta je to što bi vizuelno ovaj grad, javne prostore u njemu učinilo živim, promenjivim, mentalno provokativnijim. Čini se da je tada u gradu bilo i više mladih ljudi koji su studirali arhitekturu, umetnost, koji su, činilo se tada bili zainteresovani da promene lice grada, ne toliko bagerima i behatonom koliko umetničkim intervencijama, dopunom postojećeg javnog prostora nekim inovativnijim sadržajima.  U svakom slučaju, znam da je teško to poverovati ali bilo je mnogo više javnih razgovora na tu temu koje su pokretali baš ti mladi ljudi koje je interesovala umetnost, prostor, arhitektura, sve to povezano u jednu urbaniju filozofiju življenja u gradu koji neće ubuduće nuditi samo udobno dvorište, parkić za decu i ljuljaške nego mnogo više od toga. Zaista je šteta što je to prestalo da bude praksa.

Ideja da se o javnim prostorima razgovara samo onda kada je nešto propalo, neuređeno, nezakrpljeno ili kada neki prostor zatreba u neke komercijalne svrhe je učinio od ovog grada samo palanku iz kojeg se polazi u svet. Većina od tih mladih ljudi iz tog perioda je to i učinila.

Kroz ovaj projekat pišući i razgovarajući sa ljudima o trgu, o parkovima mi u stvari pričamo o esencijalno važnim lokacijama u gradu koje moraju da budu strateški mapirane i da ostanu ključne za odvijanje života u gradu, moraju da budu i funkcionalne ali i mentalno stimulativne dovoljno da ih ljudi koji ovde žive vide kao otvoren prostor za crpljenje energije, za „disanje“, za komunikaciju licem u lice. Ti prostori moraju biti fleksibilni, menjati se, prilagođavati vremenu i kontekstu.

Ako želite možete da nam pošaljete svoje mišljenje kako zajednički možemo da nadogradimo centar grada, gradski trg ili neki drugi javni prostor …