Друштво

Пројекат: „Причајмо отворено о јавним просторима“: Централни градски трг (2 део)

Када помислите да интервенишете у јавном простору, да га сопственим активизмом „преправите“ шта је то шта вам прво падне на памет?

Ако изузмемо стандардне активистичке интервенције које имају смисао да просто доведу стање јавног простора у хигијенски употребљиво шта је то што би био корак даље? Већина од нас данас о томе не размишља даље од по које клупе, зеленила, жардињере или корпе за отпатке, неки сањају и фонтане или евентуално неки споменик, углавном неки облик меморијалне уметничке интервенције која ће обележити „традиционалну историјску особеност града“.  Ретко ко он нас ће отићи у свему томе даље у осмишљена стратегија  урбанизације нашег града са циљем да му драстичније промени „лични опис“ неком агресивнијом и уметнички и концептуално другачијом интервенцијом. Права реакција је увек да није то за Бечеј.

Али сви ми када се запутимо негде у иностранство чак и када пратимо стандардне туристичке руте  посећујемо музеје и галерије, останемо често без даха кад налетимо на велике арт пројекте на трговима, на урбане скулптуре које стоје без проблема испред прелепих историјских споменика и зграда. У Берлин идемо и због Бранденбуршке капије али и због графита, мурала, скулптура и свих других облика street art који сведоче пре свега о томе да је град жив, да се мења, да људи мењају перцепцију како га доживљавању свакодневно … зашто онда овде желимо само да град око себе офарбамо, закречимо, избетонирамо, орежемо живицу, офарбамо клупу и конзервирамо га. На свим тим путовањима изгледа нисмо видели ништа што би бар могли да прекопирамо. Ок, не баш ништа, успели смо да прекопирамо оне еректиране жардињере са новобечејског кеја и висеће саксије са мушкатлама на бандерама из Сегедина.

Бечеј је заиста мали град и немамо ми много тих јавних површина и отворених простора, немамо много тих градских ћошкова и ниша у које би могли убацити нешто занимљиво и интервенисати. Немамо сад више ни много јавних површина у центру града или поред реке јер полако се све комерцијализује и приватизује, купује, и аутоматски постаје недоступно, то је сад већ процес који иде стихијски и о томе грађани, на жалост, више немају ни став.

Негде давних деведесетих и почетком 2000-тих у Бечеју се на јавним трибинама и скуповима много више причало о томе, шта је то што би визуелно овај град, јавне просторе у њему учинило живим, промењивим, ментално провокативнијим. Чини се да је тада у граду било и више младих људи који су студирали архитектуру, уметност, који су, чинило се тада били заинтересовани да промене лице града, не толико багерима и бехатоном колико уметничким интервенцијама, допуном постојећег јавног простора неким иновативнијим садржајима.  У сваком случају, знам да је тешко то поверовати али било је много више јавних разговора на ту тему које су покретали баш ти млади људи које је интересовала уметност, простор, архитектура, све то повезано у једну урбанију филозофију живљења у граду који неће убудуће нудити само удобно двориште, паркић за децу и љуљашке него много више од тога. Заиста је штета што је то престало да буде пракса.

Идеја да се о јавним просторима разговара само онда када је нешто пропало, неуређено, незакрпљено или када неки простор затреба у неке комерцијалне сврхе је учинио од овог града само паланку из којег се полази у свет. Већина од тих младих људи из тог периода је то и учинила.

Кроз овај пројекат пишући и разговарајући са људима о тргу, о парковима ми у ствари причамо о есенцијално важним локацијама у граду које морају да буду стратешки мапиране и да остану кључне за одвијање живота у граду, морају да буду и функционалне али и ментално стимулативне довољно да их људи који овде живе виде као отворен простор за црпљење енергије, за „дисање“, за комуникацију лицем у лице. Ти простори морају бити флексибилни, мењати се, прилагођавати времену и контексту.

Ако желите можете да нам пошаљете своје мишљење како заједнички можемо да надоградимо центар града, градски трг или неки други јавни простор …