Пројекат „Причајмо отворено о јавним просторима“: Централни градски трг (први део) – „Рат клупа“

„Како је леп овај град када је празан.“ … ова реченица би могла да буде наслов фото-конкурса који траје већ годинама на свим бечејским фејсбук групама које су формиране до данас. Та хиперпродукција фотографија са наведеном темом посебно је ескалирала од када је изграђен нови трг. Онако раван и `ајд да кажемо „сведен“ омогућио је да још јасније пукне панорамски поглед на то лепо, сад уцифрано и уређено ништа, на монументалност празних цркава и општине, на трг без људи. Све те силне постапокалиптичне, безљудне фотографије на којима се, са мање или више фотографског талента фото-аматера или професионалаца, осликава лепота празног Бечеја имају своје варијетете: трг у предвечерје док залази сунце или трг под врелим сунцем лепог летњег дана, трг покривен првим снегом или мокар од јесење или пролећне кише. Једино што сведочи о томе да у граду живе и људи је то да је неко морао да држи тај телефон или фото апарат, но можда је у питању последњи човек на Земљи. Бечејци изгледа највише осећају лепоту свог града када сви људи ишчезну из њега.

Чини се ипак да ни тада када се склањала она прва Погача, или онај каменолом од пре неколико година није био проблем у простору, у Тргу. Проблем је судећи по свему ипак у начину живота у граду, у социјалној интеракцији грађана … дакле у људима.

Бечејци, имају неку лов-хејт фиксацију у односу на централни градски трг. Негде у основи тога је и опште раширена идеја да је то простор који Бечеј дефинише као град а самим тим и њих као грађане. Чему би требало да служи тај трг одувек се полемисало па ја зато тако често у новијој историји он и мењао облик. У складу са временом, контекстом, економским статусом града централном градском тргу је уписивана друштвена улога и жељени садржаји. Трг су све „идеолошке“ власти до сада покушале да „специјализују“ за нешто, да му уделе неку функцију чиме би он оправдао своје постојање, да му упишу садржај независно од тога да ли ће се он у ту сврху заиста и користити или не. Ретко шта од тога је успевало, Бечеј је имао свој социјално-друштвени успорени ритам живота без обзира који год да је споменик био у центру и каква год је фонтана била, пуна воде или сува.  Испоставило се до сада да који год облик да је имао централни градски трг у Бечеју је он је био и остао само хол за улазак у  банке, општину, проширена црквена порта … дакле глорификована чекаоница и само понекад фоаје у којем се организује нека манифестација. Био је место на којем се не задржава него се „обављају“ ствари на путу кући. Веровало се да Бечејци нису Медитеранци да се друже по трговима, да без неког већег разлога седе тако изложени погледима других. Да ли на томе уопште има смисла интервенисати јер свака та реконструкција трга кошта нас поприлично?

Када је завршен овај нови трг, када су постављене клупе и други мобилијар и када су запослени из Комуналца почели полако да пуне жардињере, уређују зелене површине и саде дрвеће чији хлад ми старији нећемо дочекати, као одличан симбол нашег несналажења шта ћемо сад да радимо са тим отвореним великим простором трга, започео је чувени интернетски „Рат клупа“. Када су постављене клупе оне су распоређене по тргу. Тај распоред је, судећи по свему, направљен према некој светој књизи, или по неком „одгоре“ одобреном пројекту који, изгледа, није дозвољавао смртницима да интервенишу. Померање тих клупа зарад удобности борављења на тргу постао је акт домаћег тероризма.

Од „постања“ друштвених мрежа никада није било више драматичних апела и тирада као ни фотографија „бахато“ размештених клупа окупаних јутарњим сунцем на бечејским фејсбук групама. Друштвене мреже су брујале од расправа, свађа и драме, предлагало се свашта од постављања видео надзора и чувара, до увођења драконских казни за починиоце, па све до драстичнијих предлога да се клупе закују за онај фрагилни бехатон или чак да се казне немарни Бечејци тако да се све клупе уклоне и да их не буде више јер их нису заслужили. Никада није било више беса наших суграђана, бацање клетви на омладину или пензионере (ове две групације су идентификоване и најчешће биле прозиване као изгредници) и позивања на поштовање те недодирљиве „лепоте“ од трга коју смо незаслужено добили.

Наравно, ником није пало на памет изгледа да смо ту исту „лепоту“ сами од својих пара изградили и платили и да смо тиме можда добили и „дозволу“ да мало разместимо намештај. Никоме изгледа није пало на памет да онај првобитни распоред клупа није неко фенг шуи правило од којег нам зависи наше ментално здравље и бољитак. Такође никоме изгледа није пало на памет ни да то није миље на телевизору у гостинској соби који се не скида и не помера „јер то тако треба“ да стоји.

Који је био мотив тих бахатих изгредника који развлаче клупе по центру?

Изгледа, ипак, да су пензионери и омладина само хтели да разговарају, да се друже и у ту сврху су довукли неку клупу ближе или окренули је једну према другој. Ох, Боже, ко још видео да се људи на отвореним просторима у Бечеју друже! Овај интернетски рат полако се временом пренео се и на терен у виду сад већ „хладног рата“, па је тако неколико пута ресетован распоред клупа од стране „надлежних институција“ или је тај посао чак неколико пута делегиран „младим“ волонтерима али су, судећи по свему, сад већ герилски добро обучени ђаци, омладина и пензионери нешто упорнији. Ноћ им је време деловања, као гремлини или партизани. Ујутру поново клупе освану свуда по тргу као да је неко на њима седео и дружио се.

И док се водио тај „рат клупа“ успели смо да потпуно превидимо чињеницу да су људи почели да се окупљају у центру града, на Тргу. Да коначно имамо трг по којем трче деца, тинејџери седе, пензионери се расправљају о политици … да то може да буде почетак једног сасвим другачијег града у којем ће неко једног дана на интернет окачити обичну дневну фотографију на којој има и људи … који су ето дошли на Трг да поседе, поразговарају, не само да изваде неки документ из катастра, подигну кеш из банке, плате рачуне, оду на мису или сачекају неког док пазари у Лидлу или Гомексу. Историјски гледано и онај стари трг је на почетку док је још био одржаван и нов био популарно састајалиште Бечејаца. Та „црна рупа“, како су трг пред рушење сви звали, била је такође некада препуна деце на споменику, младих на „Загушу“, пензионера на клупама … као што смо рекли на почетку, није проблем никада ни био у архитектури трга, него у нама.