Projekat: „Pričajmo otvoreno o javnim prostorima“: Gradski parkovi (2 deo): Zoran Subotički – „Život parkova“

Zoran Subotički, naš sugrađanin je tokom 90-tih i 2000-tih bio neko ko je pokretao dijalog o strategijama urbanog oživljavanja pojedinih gradskih prostora, često je i sam bio organizator skupova, tribina na kojima se razgovaralo i debatovalo o lepoti i filozofiji življenja u gradu. Kako on danas razmišlja o ovom gradu u kojem je, kao jedan od retkih ljudi iz tog perioda koji je ostao da ovde živi, kako razmišlja o javnim prostorima kojima se danas svakodnevno kreće.

Šta je ostalo od priče o promenama istih…

„Od samog povratka iz Italije u Bečej, tamo 1992. godine, pokušavao sam da mojim sugrađanima ukažem na velike potencijale javnih prostora koje naša varoš ima.“ – rekao je na početku razgovora Zoran Subotički.

Mislim da bi trebalo da počnemo sa pričom o Agori, o ideji javnog prostora tokom razvoja grčkih polisa koja je služila kao me-sto susreta, razgovora o javnim temama i njihovom rešavanju. Tada smo centralni gradski trg u Bečeju videli kao Agoru… ili, kad smo kod Italije, kao rimski forum u kojem bi trebalo da se razvijaju oblici koncentrisanja javnog života.

“Da, jednu veliku akciju napravili smo one lude hiperinflatorne godine 1993. kada smo napravili Kulturno leto „Agora ’93“ sa namerom da upravo i tim nazivom, starogrčkim, podvučemo značaj agore, foruma, trga kao centrifugalnog i centripetalnog socijalnog prostora za život jedne zajednice. Stariji se sećaju da smo, zajedno sa profesionalnim glumcima i rediteljima, iz Beograda, izveli „Kaligulu“ na samom trgu, te po jednu predstavu u Goranskom parku i jednu na samoj obali Tise. Po našoj proceni ove predstave je gledalo između hiljadu i dve hiljade ljudi! Stari trg, da je samo malo sređen i doteran mogao je biti i dalje atrakcija, svojevrsna replika grčke agore ili rimskog foruma, idealan prostor za razna muzička , pozorišna, likovna događanja… Može naravno svašta da se organizuje i na sadašnjem trgu, drugačijeg tipa u odnosu na ono vreme…“Bečej noću“, cvetne pijace itd. su samo neke od manifestacija koje dobro oživljavaju gradski trg. Ali može još ihahaj da se radi tu.“

Tih godina trudili smo se da „pronađemo“, prostore, budžake, niše u gradu za kamernije razgovore ali i one velike otvorene prostore za više publike …

„Da, svojevremeno sam organizovao i „Parking fest“, trodnevnu muzičku manifestaciju na parkingu nekadašnjeg Fadipovog restorana „Veliki lovac“, zatim manifestaciju „Novinarstvo i film“, između spomen kuće Bogdana Dunđerskog i Vojvođanske banke, itd.“

Ušao si i u Opštinu posle, na mesto odlučivanja, mesto gde se kreira gradska politika …

„Moj tim i ja smo, svojevremeno, za potrebe javnih politika, ozbiljno radili na osmišljavanju „života parkova“ i u te aktivnosti smo uključivali poveći broj ljudi raznih struka. Jer, pogrešno je misliti da su parkovi „problem“ inženjera šumarstva, ekologa, zaštitara bilja, komunalnog preduzeća ili privatne firme koja se bavi košenjem zelenih površina… Parkovi, kao manje ili veće zelene površine unutar urbanog miljea su jednako socijalne koliko i prirodne celine. Po našim razmišljanima, Goranski park je lagano trebao prerasti u Botaničku baštu na čemu se počelo raditi, pa se stalo, naglo, ničim opravdano. Naprosto, napustila se ta ideja, počupane su „legende“ o svakom drvetu, stalo se sa gradnjom staze, fontane, gazeba ili sijetla, park je zapušten objektivno govoreći. Botanička bašta, kao nadogradnja života ovog parka, bi bila prava mera i nagrada za sav onaj trud koje su generacije uložile u izgradnju i očuvanje Goranskog parka… Veliki ili Gornji park je bio viđen kao pravi gradski park, sa ogradom i kapijama, klupama, teretanama, nekolikim dečijim igralištima, terenima za basket, skejt parkom, ugostiteljskim objektima unutar parka, sa gazebom za koncerte (bez razglasa). Taj park kod Dečijeg dispanzera je geografski centar Bečeja takoreći i po našem konceptu trebao je biti epicentar aktivnog života zajednice u parkovskim uslovima. Treći park ili park kod „Malog lovca“ je bio predviđen, po nama, da se inkorporira u banju, postane zelena oaza banjskog (budućeg) kompleksa. Na žalost, oni koji su imali onda u svojim rukama moć odlučivanja nisu se baš mnogo uzbudili smatrajući da ima „prečih poslova“.

Šta nam danas od svega toga ostaje …

„Ja bih sada bio jako srećan da se otvori struč-na debata na temu zelenih površina opštine Bečej. To je po meni ozbiljan ka-pital.“ I ne samo kapital nego i mašina za disanje na koju smo svi priključeni …