Пројекат „Сиромаштво“: Социјалне карте, неопходна социјална иновација или атак на приватност (1. део)

Закон о социјалним картама је утопијски пројекат у Србији који свака нова влада од средине двехиљадитих до данас обећава углавном на почетку или на крају мандата пред нове изборе. Тако смо и у овај изборни циклус ушли са обећањем да ће од првог јануара 2020. године бити закон усвојен и кренути прва фаза реализације која би требало да подразумева умрежавање података из свих релевантних институције које се баве социјалном заштитиом, запошљавањем или осигурањем корисника, што би требало да буде основа за формирање система социјалних карти за кориснике. Као модел за увођење система социјалних карти, обећавао је још од 2017. године министар за рад, запошљавање и социјалне питања Зоран Ђорђевић, наводно узеће се дански принцип примене социјалних карти који се, до сада показао као најбољи. Прилично смело обећање с обзиром на социјалне бенефиције које та држава има и даје својим грађанима.

У Данској су скоро све социјалне категорије становништва стандардно добро збринуте кроз неки програм државне заштите, а социјалне карте су ту да осигурају да нико не буде запостављен од стране система чак и кад корисници немају информације или су у немогућности да аплицирају за помоћ о томе које им бенефиције припадају, држава на тај начин кроз увид у социјалне карте интервенише и аутоматски додељује помоћ. Србија у сваком случају није Данска. У Данској четвртина становништва није испод границе сиромаштва, а скоро половина на самој граници. У Данској заиста функционише дечија заштита са бесплатним школовањем (од јаслица до универзитета), бригом и финансирање дечијим додатком до 18 године за свако дете, у тој земљи постоје разрађени системи породичне заштите, програми заштите за особе са инвалидитетом, старе особе, издржаване особе … скоро да не постоји могућност стварања „рупа“ кроз које би појединац могао да пропадне. У таквом систему много је лакше пратити појединца, породицу и обезбедити им аутоматску потпору и без тражења. Оваква, благо речено, оптимистична обећање министра претходне или будуће владе да ће социјалне карте моћи ефикасно да заживе „за који месец“ је још увек више политичка пропаганда која се по потреби потеже кад устреба.

Уколико и дође ускоро до те реализације прве фазе стварања услова за израду социјалних карти, која подразумева „укрштања“ података из социјалних установа са Националном службом за запошљавање, ПИОР фондом и другим базама, подаци који могу да се на тај начина сакупе у овом тренутку су још увек релативно бескорисни с обзиром на податке које у локалним срединама поседују Центар за социјални рад или НСЗ. Јер Центри за социјални рад имају колико толико разрађен систем праћења случајева на терену али НСЗ свакако то нема. Незапослени не морају да буду пријављени на биро, врло често и нису, посебно они који немају квалификације и раде на црно или једноставно не виде могућност да преко бироа могу да добију запослење. О систему „скидања“ са бироа уколико се закасни са редовним пријавњивањем сваких 6 месеци у циљу манипулисања бројкама о незапослености од стране статистике или политике не вреди ни почињати причу.

Но та прва фаза са укрштањем података није сама себи циљ, према основној идеји циљ је праведнија расподела социјалних давања у држави и то према „потребама“, а то би требало да буде видљиво из обједињених података. Циљ је и да се укине потреба да корисник тражи помоћ, прикупља папирологију и има, пре свега информацију да уопште може да добије помоћ што код најугроженијег становништва често није случај. Израдом социјалне карте помоћ би била доступна корисницима аутоматски јер постоје критеријуми доделе.