Projekat „Siromaštvo“: Socijalne karte, neophodna socijalna inovacija ili atak na privatnost (1. deo)

Zakon o socijalnim kartama je utopijski projekat u Srbiji koji svaka nova vlada od sredine dvehiljaditih do danas obećava uglavnom na početku ili na kraju mandata pred nove izbore. Tako smo i u ovaj izborni ciklus ušli sa obećanjem da će od prvog januara 2020. godine biti zakon usvojen i krenuti prva faza realizacije koja bi trebalo da podrazumeva umrežavanje podataka iz svih relevantnih institucije koje se bave socijalnom zaštitiom, zapošljavanjem ili osiguranjem korisnika, što bi trebalo da bude osnova za formiranje sistema socijalnih karti za korisnike. Kao model za uvođenje sistema socijalnih karti, obećavao je još od 2017. godine ministar za rad, zapošljavanje i socijalne pitanja Zoran Đorđević, navodno uzeće se danski princip primene socijalnih karti koji se, do sada pokazao kao najbolji. Prilično smelo obećanje s obzirom na socijalne beneficije koje ta država ima i daje svojim građanima.

U Danskoj su skoro sve socijalne kategorije stanovništva standardno dobro zbrinute kroz neki program državne zaštite, a socijalne karte su tu da osiguraju da niko ne bude zapostavljen od strane sistema čak i kad korisnici nemaju informacije ili su u nemogućnosti da apliciraju za pomoć o tome koje im beneficije pripadaju, država na taj način kroz uvid u socijalne karte interveniše i automatski dodeljuje pomoć. Srbija u svakom slučaju nije Danska. U Danskoj četvrtina stanovništva nije ispod granice siromaštva, a skoro polovina na samoj granici. U Danskoj zaista funkcioniše dečija zaštita sa besplatnim školovanjem (od jaslica do univerziteta), brigom i finansiranje dečijim dodatkom do 18 godine za svako dete, u toj zemlji postoje razrađeni sistemi porodične zaštite, programi zaštite za osobe sa invaliditetom, stare osobe, izdržavane osobe … skoro da ne postoji mogućnost stvaranja „rupa“ kroz koje bi pojedinac mogao da propadne. U takvom sistemu mnogo je lakše pratiti pojedinca, porodicu i obezbediti im automatsku potporu i bez traženja. Ovakva, blago rečeno, optimistična obećanje ministra prethodne ili buduće vlade da će socijalne karte moći efikasno da zažive „za koji mesec“ je još uvek više politička propaganda koja se po potrebi poteže kad ustreba.

Ukoliko i dođe uskoro do te realizacije prve faze stvaranja uslova za izradu socijalnih karti, koja podrazumeva „ukrštanja“ podataka iz socijalnih ustanova sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, PIOR fondom i drugim bazama, podaci koji mogu da se na taj načina sakupe u ovom trenutku su još uvek relativno beskorisni s obzirom na podatke koje u lokalnim sredinama poseduju Centar za socijalni rad ili NSZ. Jer Centri za socijalni rad imaju koliko toliko razrađen sistem praćenja slučajeva na terenu ali NSZ svakako to nema. Nezaposleni ne moraju da budu prijavljeni na biro, vrlo često i nisu, posebno oni koji nemaju kvalifikacije i rade na crno ili jednostavno ne vide mogućnost da preko biroa mogu da dobiju zaposlenje. O sistemu „skidanja“ sa biroa ukoliko se zakasni sa redovnim prijavnjivanjem svakih 6 meseci u cilju manipulisanja brojkama o nezaposlenosti od strane statistike ili politike ne vredi ni počinjati priču.

No ta prva faza sa ukrštanjem podataka nije sama sebi cilj, prema osnovnoj ideji cilj je pravednija raspodela socijalnih davanja u državi i to prema „potrebama“, a to bi trebalo da bude vidljivo iz objedinjenih podataka. Cilj je i da se ukine potreba da korisnik traži pomoć, prikuplja papirologiju i ima, pre svega informaciju da uopšte može da dobije pomoć što kod najugroženijeg stanovništva često nije slučaj. Izradom socijalne karte pomoć bi bila dostupna korisnicima automatski jer postoje kriterijumi dodele.