Промоција романа “Суђење Јевремово”

У издању Народне библиотеке Нови Бечеј и Банатског културног центра из Новог Милошева објављен је први роман професорице српског језика из Новог Бечеја Гордане Свиленгаћин под називом „Суђење Јевремово“. Она је за тему свог романа узела једну необичну и давно заборављену причу из историје Бечеја са обе стране реке. У Креативном центру Градског позоришта одржана је промоција њеног романа и у разговору са Иваном Петровић, колегиницом која заједно са ауторком ради као професор српског језику у Економско трговинског школи у Бечеју, од ауторке смо сазнали какав је био процес истраживања за овај роман и поступак писања, тема, и који је био њен мотив да се позабави баш овом историјском причом.

Негде пред почетак јесени 1931. године, тачније 12. септембра, у великој олуји која је задесила Бечеј и Нови Бечеј потонуо је брод који је саобраћао између ова два града. Иако је брод потонуо ближе нашој бачкој обали и звао се „Стари Бечеј“ Гордана је причу романа сместила у Нови Бечеј, искључиво зато што јој је према њеним речима познатија средина и што је себи олакшала истраживање архивске грађе. Прича је истинита и ова велика трагедија је однела 11 живота на броду који је тога дана превозио око 30 так путника (на срећу јер је капацитет брода био много већи, чак око 250 путника). У Горданиној интерпретацији догађаја тога дана на броду међу путницима било је веома живописних ликова и личних прича. Ликови у роману су, сви осим једног који се ту и тамо помиње, фиктивни али су у неку руку типични за време, место, социјлано друштвени контекст у којем су живели. Гордана Свиленгаћин је на промоцији говорила и о поступку истраживања за овај роман који се базирао на истраживању архивских докумената како о овом самом догађају тако и о контекстуалном окружењу јер је желела да прича о људима на броду буде што историјски аутентичнија. У роману се може осетити атмосфера малог банатског градића тридесетих година прошлог века, време између два рата у којем се осећају још увек ране оног првог, Великог. Као што то обично бива када су у питању приче о некој великој надолезећој трагедији у којој се осећа неминовност смрти, страдања фокус се усмерава на личне приче ликова, на самопреиспитивања, на аутодраму сваког лика. Гордана није желела да појединачно открива судбине својих ликова него је само напоменула да негде на палуби тог брода који се љуљао под таласима узнемирене Тисе на којој су према сведочењима из тог времена таласи тог дана били преко два метра у олују која је однела и звоник новобечејске цркве, одигравала лична драма, љубавна прича, типична породична сага из тог времена и прича о суровости једног опште друштвеног контекста и друштвених односа. Након разговора о роману Гордана је присутнима на промоцији припремила и презентацију фотографија Новог Бечеја тог времена које је прикупила током истраживања архивских материјала за овај роман.

Овај роман је јединствен пре свега због тога што се веома ретко дешавало до сада да се локална историја романтизује на овај начин а пуно има локалних прича које би могле да послуже као подлога за роман или за неки други облик фикције. Према речима Иване Петровић која је водила разговор са ауторком ово је роман који се лако чита и у једном даху па је то свакако препорука за читалачку публику у нашем граду.