Са зрном соли
Иван Ковач
МАЛИ ВОДИЧ КРОЗ КРИТИЧКО МИШЉЕЊЕ (1)
Одувек је било потребе за темељним, непристрасним промишљањем, за будним критичким оком. Мозгоиспирајући учинци власти, породице, цркве, па и школе, очевидни су кроз историју. Данас је, међутим, човек више него икада изложен буљуцима информација, полуинформација и дезинформација. Снаћи се у том метежу, рашчивијати истину од полуистине и ноторних лагарија нипошто није лако, тим више што ту не можемо рачунати одвећ на припомоћ либералне државе (ова је наша додуше пре распуштена но либерална). Штавише, тиме што препушта људима да се сами снађу, у свему, па и у процењивању валидности информација, заснивању ставова итд, и либерална држава, као и свака друга – обмањује у интересу владајуће класе. Наиме, у том наводно слободном надметању информација и идеја не односе превагу оне истините, смислене, трезвене, већ оне које нам, под утицајем никад вештијих маркетиншких лажа и марифетлука, само тако изгледају, напросто су гласније или нам се чине најпривлачније. Уз помоћ критичког мишљења макар донекле је могуће препознати празне приче, свакојака просеравања, раскринкати све те рогове или, ако хоћете, муда које преварни трговци свакакојаке робе (из маркета али и оне пропагандно-политичке, надрилекарске, макробиотичке, религијске, магијске, заверолошке, светоназорске итд, о чему ће подробно бити речи у серијалу који отпочињемо на страницама Бечејских дана) подваљују за свеће, односно бубреге.
Како нас те варалице, шарлатани и мутиводе не би шишали, претпоставка је и да, како старогрчки налог гласи, упознамо сами себе. Наиме, неопходно је препознати будалу у себи, јер од будаљења нико није поштеђен (о глупости, њеним свакојаким узроцима и појавним облицима, такође засебно). „Прво начело је: не смеш варати самог себе – а себе ћеш најлакше преварити“, рече физичар Ричард Фајнман. Ми се самозаваравамо, поводљиви смо, брзоплети, склони навијачком ставу (национализам и расизам су само неке од тих жалосних тенденциозности), некритички се ослањамо на традицију, ауторитете и колектив, памћење нам је кратко и погрешиво, подложни смо опажајним обманама, имамо неосвешћене афинитете и аверзије, патимо од низа когнитивних пристрасности итд. Тек ако све то имамо у виду можемо избећи макар неке од неадекватних ставова и одлука. Отуд ћу се у серијалу бавити не толико тиме шта знамо и мислимо, него како знамо то што знамо и како мислимо то што мислимо. При том трудићу се да поенте илуструјем примерима из непосредне средине, па и наше локалне.
*
Једна од кључних полуга критичког мишљења свакако је сумња. Када, рецимо, купујемо ауто половњак – зар да прихватимо здраво за готово све што нам продавац слаткоречиво надроби?! Ми ћемо то, јасно, узети са зрном соли, дакле са резервом, опрезом, јер је врло могуће да је одређене податке фризирао, као и још понешто под хаубом, те да је прећутао оно што му не иде у прилог. Исто тако, зар без зрна или, боље, громаде соли не узимати толике овдашње медије, па и државну телевизију са својим карактеристично заглупљујућим слоганима „Верујте нашим очима“ и „Ваше право да знате све“?! О томе говори и аргумент „било на телевизији“ или „писало у новинама“ који је постао пословичан пример наивности и слепе вере. Сатиричар Емброуз Бирс често се спрдао на рачун лаковерности – „рашљар је човек који користи рашље за тражење злата у џеповима будала“ или „видовњак је особа, најчешће жена, која има моћ да види оно што је невидљиво њеном клијенту – наиме, да је он будала“.
У питање ваља доводити и све устаљености, све што се подразумева, што је наводно извесно. Писац Џорџ Орвел примећује да треба упорно гледати да бисмо видели оно што нам је пред носом. Треба и искочити из својих ципела. Почетак мудрости је неретко у чуђењу, када се замислимо над стварима – и у познатом видимо непознато, у непроблематичном проблематично.
Нарочито је потребно проблематизовати своја недодирљива мишљења, сопствене свете краве – „све ми дирај, али то не“ (а наше догме нипошто нису само оне религиозне). „Следи доказе ма куд воде, преиспитуј све“, саветује астро-физичар Нил де Грас Тајсон. То значи да сумњи не подвргавамо тек оно што противречи нашим схватањима, већ и да, а у томе је највећа интелектуална вајда, преиспитамо управо наша уврежена, многовољена схватања. Ми смо итекако пристрасни, па све оно што потврђује наше погледе, што се уклапа у наш систем веровања прихватамо, док оно што не иде на нашу воденицу или изравно одбацујемо или узимамо за мање битно. Ваља, међутим, попут научника бити храбар, интелектуално поштен и самокритичан, па сопствену тезу подвргнути најоштријој провери, а за научнике ништа није свето да би било изузето од преиспитивања. Па ако теза преживи, извести је потом и пред јавност како би је и други људи, посебно наши неистомишљеници, проверавали до миле воље.
Споменуо сам већ чуђење. Чудити се нечему значи признати своје незнање. Филозоф Сократ је сматран најмудријим управо јер је био свестан сопственог незнања. Наизглед парадоксално – што више знамо, то смо свеснији колике смо незналице. Мудрац никада не зна све, једино будала зна све. И зна најбоље. Физичар Стивен Хокинг добро је приметио да „највећи непријатељ знања није незнање, већ привид знања“. Сујета нам не дозвољава да кажемо „опростите, али о тој теми не знам довољно“, услед друштвеног императива да се о свему има мишљење. Писац Карел Чапек у том смислу позива да замислимо „каква би тишина настала када би људи говорили само о ономе што знају“. Јасно, и о ономе што не познајемо довољно, што је још неизвесно, неодредљиво, могуће је говорити на смислен начин, али једино са зрном соли, дакле управо уз помоћ критичког мишљења.
У следећем броју завршавам причу о сумњи, посебно ће бити речи о томе како се провући кроз теснац између Сциле крајње, непродуктивне сумњичавости и Харибде претеране отворености. Јер, као што наглашава чувени скептик и борац против шарлатана Џејмс Ренди, о коме ћу такође засебно писати – „постоји разлика између тога да имамо отворен ум и да имамо рупу у глави кроз коју нам цури мозак“.
Уз помоћ критичког мишљења могуће је препознати празне приче, свакојака просеравања, раскринкати сва та муда која нам подваљују за бубреге.
Позивамо вас да нам се придружите у борби против различитих шарлатана и подвалантских појава – трговачких мућки, политичких манипулација, теорија завере, алтернативне медицине, парапсихологије итд – прилозима, фотографијама или напросто информацијама које ћемо ми истражити како бисмо разгонили маглу коју нам са разних страна покушавају продати.