Škola, roditelji i deca dan posle

Osam đaka i radnik obezbeđenja poginuli su u pucnjavi u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu. Učenik je pucao na đake, nastavnicu i obezbeđenje. U pucnjavi je ranjeno još šestoro dece i jedan nastavnik. Ministarstvo prosvete je već sledeći dan prosledilo obrazovnim ustanovama Priručnik psihološke krizne intervencije za nastavno osoblje škola. Ovaj Priručnik koji su dobili trebalo je da bude svojevrsni protokol prema kojem su škole trebale da postupe u ovoj situaciji. No sam Priručnik nije posebno upotrebljiv u ovoj konkretnoj situaciji jer bavi se uglavnom nekim opštim mestima kao što su pojašnjenja šta spada u krizne situacije u školama, kako se definišu i ima neko okvirno generičko uputstvo kako organizovati život i rad u školama nakon takvog događaja.

„Krizne situacije i događaji su, nažalost, sastavni deo života svake zajednice. Zahtevale su da pomažemo deci da se suoče sa gubicima, da odgovore na zahteve i da prebrode teške događaje, a u isto vreme smo osećali da i nama samima treba podrška i pomoć“, navodi se u Priručniku.

Dakle, lopta je prebačena u drugo dvorište, samim školama i naravno roditeljima. Većina osnovnih i srednjih škola u Srbiji ali i ovde u Bečeju su u skladu sa svojim resursima i kapacitetima organizovali neki oblik nastave u danima neposredno nakon tragičnog događaja. U većini škola, svakako, nastava se nije mogla odviti redovno. Ostavljeno je svakom direktoru škole i kolektivu da odluče koje aktivnosti i na koji način će se organizovati. Sve oči u svakom školskom kolektivu su u ovom trenutku bile uprte ka  psiholozima u školama koji bi navodno trebalo da znaju kako postupati u ovakvim situacijama. U našoj državi ovakvih slučajeva nije bilo do sada, što znači da niko od njih nije ni mogao da ima iskustva. Osim što nisu dobili nikakve instrukcije, savete, ništa što bi bio neki zvanični odgovor države i Ministarstva treba napomenuti da je psihologa u školama  sve manje, da se broj zaposlenih smanjivao godinama i da uglavnom jedan psiholog radi sa decom u školama jer i dalje stoji zabrana zapošljavanja bez odobrenja nadležnih školskih uprava i Ministarstva. Ministar Ružić je krajem prošle godine obećao da će se povećati broj psihologa u školama jer je već tada sve ukazivalo da u praksi deca imaju sve veći broj problema u ponašanju, u socijalizaciji u školskom okruženju, da se nivo nasilja u školama povećava …. Ostalo se na tom obećanju, sve do njegove ostavke pre neki dan.

U svakom slučaju, s obzirom na manjak stručne pomoći, škole su još i dobro izgurale ove prve dane nakon svega što se dogodilo poslednje dve nedelje.

Ona „državna/ministarska“ lopta je odletela dalje, iz školskog dvorišta, preko zida, i pala je u kućno dvorište. Da li su roditelji dobili neke stručne instrukcije ili savete kad već škole nisu?  Internet je prepun saveta, tekstova, smatranja, analiza situacije, priča se sve to u zaglušujućoj kakofoniji neprekidno već danima. Ponavlja se mantra „pričajte sa decom“.  Na roditeljima školske dece je najveći pritisak, jer dok paralelno savladavaju sopstvene strahove, oni moraju da pronađu način kako da “pričaju“ sa svojom decom o nečemu što ni sebi samima nisu u stanju da objasne, o nečemu što je kompleksna situacija u društvu koju je veoma teško pojednostaviti za dečije uši, o nečemu što nema baš neku pozitivnu perspektivu, neki zagarantovani hepiend. To sve treba da pričaju deci sa kojom su uglavnom već odavno izgubili neki neposredniji kontakt, da razgovaraju direktno bez posrednika u vidu nekog ekrana, da pritom imaju sve odgovore, da deluju smireno, ohrabrujuće i da deci uliju sigurnost. Pri tom svi „stručnjaci“, savetnici, televizijski i internetski psiholozi se slažu da ne postoji za sve to neka univerzalna priprema niti odgovori na ovakve događaje.

Psiholozi insistiraju da je razgovor sa decom najkorisniji ali i postavljaju jednu prilično neutemeljenu pretpostavku da svako najbolje poznaje sopstveno dete ili decu i da će na osnovu toga oni instinktivno znati na koji način treba da im objasne šta se zaista dogodilo, koji je uzrok tome, šta je razlog da je dečak to uradio svojim drugovima iz škola, kako je nabavio oružje, zbog čega je važna kontrola upotrebe i posedovanja oružja, kao i da im daju neke valjane savete u zavisnosti od uzrasta kako da se ubuduće čuvaju, kako da se ponašaju u školi i u drugim socijalnim situacijama prema drugoj deci i slično.

Jedno je sigurno, roditelji više nemaju onaj luksuz da sami sebe ubede da njihovo dete o svemu tome ne zna ništa, da nije ništa čulo i da to njih lično ne dotiče … ta vremena su davno prošla.

Stara „dobra“ praksa koja je palila kod nekih starijih generacija sa „Ćuti i idi u svoju sobu“ je princip vaspitavanja koji se više nikada neće vratiti i sa tim se mora pomiriti. No, ni ovaj novi princip gde je tu sobu samo zamenio ekran nekog aparata takođe ne pali. Taj „aparat“ neće objasniti vašoj deci ništa u vezi sa ovakvim tragičnim događajima, ne postoji taj algoritam čak ni AI generisan koji može deci da zameni roditelje, školu ili bar nekog odraslog ko može da im ulije poverenje. Ono što takođe više ne pali je i „stara dobra“ metodologija vaspitavanja: grdnja, zastrašivanje, pretnje ili strah od autoriteta koji će ih sprečiti da budu u ovakvom spletu okolnosti potencijalna žrtva ili počinilac.

Stručnjaci kažu da decu pre svega treba pustiti da pričaju, da crtaju ili kroz igru nekako ispolje strahove koje možda imaju. To, naravno ne znači da treba da roditelji glume filmsku verziju psihijatra, sa notesom za beleške iznad glave, razgovor mora biti dvosmeran, na sva pitanja treba odgovoriti ali i priznati kada su sami u nedoumici, priznati da strahuju, da otvoreno deci govore o svojim osećanjima, da pričaju o empatiji, da razgovaraju sa decom o nekim stvarima o kojima naši roditelji nisu sa nama razgovarali. Naravno, ono na čega najviše treba da obrate pažnju je uzrast deteta.

Moguće je da će se kod dece, kao i kod odraslih, isprepletati razna osećanja strah, užas, panika, tuga, ljutnja, zavisi koliko je ko traumatizovan. I to može biti zamka za roditelje i nastavnike, da pokažu osećanja, ali zaista treba paziti da se  ne pretera u tome. Važno je i da roditelji iskontrolišu strah i brigu, jer ako dete vidi da je roditelj do te mere uznemiren da daje neke savete koji su mnogo drugačiji nego što su bili ranije, ono će se dodatno uplašiti.

Osim razgovora roditelji mogu da učine još neke korake da se deca zaštite. Za početak trebalo bi da ograniče deci pristup senzacionalističkim vestima i neproverenim informacijama, poput onih koje se dele po društvenim mrežama. Ne mogu decu potpuno zaštititi jer i treba da znaju neke osnovne činjenice o tome šta se desilo, ali treba pričati o svim informacijama koje dobiju, obraditi ih za njihov uzrast, pojasniti, napraviti neki logički sled, staviti u kontekst.

Za sve roditelje kojima je za sve ovo potrebna pomoć treba da znaju da ipak postoje i određene stručne službe koje mogu da im pomognu:

• Institutu za mentalno zdravlje mogu da se jave svi kojima je potrebna psihološka pomoć, na brojeve telefona 063 8681757 i 063 8682217.
• Klinika za psihijatriju Kliničkog centra Srbije – kontakt telefoni su 011 2685050, 011 3662124 i 063 310723.
• Nacionalna dečija linija (NADEL) pruža telefonsko savetovanje 116111 ili preko četa, savetodavni telefon za roditelje dostupan je svaki dan do 16 do 22 sata na 0800 007 000, za nasilje u porodici 24/7 -0800 222 003
• „Tu smo za sve koji žele da razgovaraju o osećanjima“, poručili su iz Centra Srce. Njihov broj telefona je 0800 300 303, a dostupni su od 14 do 23 sata svakog dana

Nekoliko početnih napomena:

1. Najbolje predškolsku decu u potpunosti zaštititi od ovih informacija, osim ukoliko nisu direktno povezana sa događajem.
2. Mlađim osnovcima o događaju govoriti kratko i jasno, jezikom koji razumeju preporučeno je roditeljima mlađe dece da daju jednostavno objašnjenje, u jednoj rečenici, poput kratke poučne priče sa junacima.
3. Roditelji treba da očekuju da će malo stariji osnovci postavljati više pitanja i ovde je procena samih roditelja da sami odluče koliko žele informacija da podele sa njima. Ne izbegavati odgovore na pitanja samo limitirati informacije za koje smatraju da im deca nisu dovoljno zrela da razumeju. Da podsetimo, oni su u ovoj situaciji najbliži po godinama uzrastu dece koja su nastradala u školi u Beogradu. Sa njima se deca tog uzrasta najviše identifikuju.
4. Tinejdžere prvo i osnovno treba slušati, dobro proceniti šta ih od svega toga najviše zanima. Možete sasvim sigurno pretpostaviti da sve ono što vi možete da nađete na internetu oni takođe mogu da pročitaju, čak i više od vas. Ono što je posao roditelja tinejdžera je da se dobro naoružaju strpljenjem, da sve informacije provere, selektuju, sami sebi prvo objasne, stave u neki logički sled, naprave dobru autoanalizu sopstvenih stavova i osećanja i tek onda pristupe razgovoru sa decom. Sa njima je ipak donekle lakše jer su sve činjenice na stolu samo treba zajednički da dobro ih presložite, analizirate. Tinejdžeri traže ono što se krije iza, traže rešenja, i uzmite u obzir da današnja generacija klinaca veruje u saradnju i socijalnu pravdu pa nije neophodno da im te stavove korigujete cinizmom, sopstvenim frustracijama i strahovima i da ih obeshrabrite.

Psiholozi upozoravaju i da decu ne treba pritiskati da pričaju, ako ne žele, ali svakako treba pratiti dalje ponašanje i da li ima nekih promena u ponašanju u školi i društvu ili problema sa spavanjem i apetitom.