Socijalna isključenost siromašnih nije forma socijalnog distanciranja

Već nedeljama se uporno po portalima ponavlja mantra kako je virus neselektivan i „izjednačava“ sve, da ne bira siromašne i ne zaobilazi bogate, da su, eto, i Tom Henks, Boris Džonson ili Princ Čarls zakačili virus. Da li je to zaista tako? Možemo bez problema pretpostaviti da Henksa ili Džonsona neće lečiti premoreni lekar na Sajmu ili u Kliničkom Centru Vojvodina i da princ Čarls neće skončati zaboravljen od familije u Gerontološkom centru u Nišu. Ovaj virus sam po sebi nije smrtonosan ali u kombinaciji sa drugim hroničnim bolestima svakako jeste. Zapuštene bolesti su često posledica siromaštva i veoma su raširena pojava kod nas. Taj odnos prema sopstvenom zdravlju kod naših građana je najveći problem sa kojim se suočava naš zdravstveni sistemi i u „mirnodopska“ vremena. Uzrok za ovakav stav najčešće nije samo pitanje mentaliteta ili neodgovornosti pacijenata nego činjenica da veoma veliki broj građana sebi ne može da priušti lečenje.

Zdravlje košta. Terapije, pretrage, analize, putovanja do specijalista, lekovi sve to zahteva velika novčana ulaganja. Bolovanje takođe na ovaj ili onaj način košta. Odlazak kod lekara je luksuz koji većina radnika koji danas ne rade u nekoj državnoj službi sebi ne mogu da priušte jer se kod privatnika bolovanje teško prašta. Duže odsustvovanje sa posla često u praksi znači i automatski prekid radnog odnosa. U ovakvim uslovima samo je prisilno zatvaranje pogona privatnih preduzeća objavom vanrednog stanja bilo spas za veoma veliki broj zaposlenih, u protivnom da nisu bili prinuđeni na sprovođenje tih mera bilo bi mnogo više žrtava epidemije u Srbiji.

Istorijski gledano u vremenima kad je bilo izraženije siromaštvo i velika nejednakost pojavljivale su se velike pendemije i boleštine. Koliko je ova uzročno posledična veza realna kada je u pitanju i ova nova pandemija može da se raspravlja ali je činjenica da u ekonomsko nesigurnim vremenima su migracije stanovništva veće, u potrazi za poslovima ljudi se sele, više gravitiraju ka gradovima, globalna ekonomija je uspela da poveže svet tako da je praveći sve veći jaz između siromašnih i bogatih naterala na milione ljudi na lutanje u potrazi za egzistencijom.

Prema svim statistikama trenutno u našoj državi čak 50 posto stanovništva živi ispod granice siromaštva ako uzmemo klasičnu definiciju da je siromaštvo stanje koje odlikuje nemogućnost da se zadovolji određen opšti minimum životnih potreba. I dok za jedne samoizolacija ili „socijalno distanciranje“ možda znači bindžovanje serija, čitanje knjiga ili eksperimentisanje u kulinarstvu za one koji će biti verovatno najveće, ekonomski gledano, žrtve ove pandemije to je poznato permanentno stanje u kojem oni standardno žive.

Socijalna isključenost je odlika siromaštva, života u kojem je svakodnevna borba za egzitenciju proces kojim pojedinci i grupe bivaju istisnuti iz ekonomskog, političkog, kulturnog ili društvenog sistema preko kojih bi trebalo da se integrišu u društvo. Siromaštvo podrazumeva proces kidanja veza između pojedinca i svega onog što definiše život u zajednici.

Bilo ko od nas ko je ikada u dužem vremenskom periodu imao problem lične finansijske egzistencije može da posvedoči da preživljavanje u takvim uslovima osim što stavlja brigu o zdravlju negde na dno prioriteta istovremeno ga i narušava. Mnogo je tu faktora koji utiču, od nepravilne jeftine ishrane, do visokog stepena anksioznosti, stresa, depresija. Za većinu naših stanovnika koji, kako reče predsednik države žive od „popularnog“ minimalca, kvalitetna (pa i nekvalitetna) hrana je preskupa a dobar deo ponude hrane na tržištu je potpuno nedostupan za većinu stanovništva u državi. Nepobitna je činjenica da je u našoj državi i u našim radnjama hrana skuplja nego u većini razvijenih evropskih zemalja i u to, ako malo prošvrljate po onlajn radnjama u inostranstvu, možete i sami da se uverite. Pored hrane i sredstva za higijenu su takođe ili skuplja ili tu negde. Zarade su nam, naravno, skoro desetostruko manje što govori u prilog tome da većina stanovništva nema dovoljno sredstava za normalan život. Na tom „popularnom minimalcu“ većina naših građana ima nakačenih i nagomilanih dugova, kredita, sudskih zabrana, nataloženih računa za komunalije sa kamatama… i većina tih objektivno siromašnih su za sistem potpuno nevidljivi, ne ulaze u kalkulacije za apliciranje za pomoć države i socijalna davanja. Borba za svakodnevnu egzistenciju je agonija koja traje. Osim hrane i potrepština adekvatni (čitaj ljudski) uslovi života su takođe problem za većinu naših građana jer kvalitetno grejanje zimi retko ko može sebi da priušti kao i kredite za kupovinu stambenog prostora.

Da bi za naš socijalni sistem siromašan pojedinac ili porodica bili vidljivi moraju jako da se „potrude“ i da imaju toliko dramatično loše uslove da postanu životno ugroženi, tada dobijaju mogućnost da dobiju pomoć sistema u vidu socijalnih davanja koja opet nisu ni približno dovoljna za osnovne uslove života i u njihovom slučaju to je samo kap u moru problema.

Kada je objavljeno vanredno stanje, pre skoro dva meseca, i kada je započeo onaj talas panike i mahnitih kupovina i pražnjenja radnji koji još uvek ne jenjava i kako se praznici ređaju tako se obnavlja, država je slike uspaničenih građana sa prepunim korpama skoro slavodobitno pokazivala kao ilustraciju života u izobilju i sa blagim prekorom sa osmehom govorila o „nepotrebnim“ gomilanju brašna i kvasca po kućama. O onom velikom broju građana koji su u toj gunguli i histeriji imali taj dan za hleb i mleko, ili čak ni toliko, nije se mnogo pričalo, tek kasnije kada je krenula da „trenduje“ tema i na globalnoj sceni o tome kako ova panademija najviše pogađa siromašne i kako su sve ogoljeniji primeri socijalne nejednakosti jedan od uzroka masovnog širenja epidemije, tek tada su državni organi krenuli sa merama pomoći socijalno ugroženom stanovništvu.

Mere koje su primenjene do sada su skoro isto toliko promišljene i sistematične kao i logika i obrazloženje termina za šetanje kučića ili penzionera tokom policijskog časa. Jedna od, vlasi svojstvenih, mera su tzv. „paketi pomoći“ koje su prema nalogu vlade obezbedile lokalne samouprave a koji su podeljeni najpre penzionerima sa prihodima ispod 30.000 dinara a onda i onima koji se nalaze na spiskovima socijalno ugroženih u Centru za socijalni rad. Naravno, sadržaj paketa varirao je od lokalne samouprave do lokalne samouprave u zavisnosti od budžetskih mogućnosti ali jedno im je zajedničko a to je neverovatna sličnost sa onim predizbornim paketima za kupovinu glasova. Kada su u pitanju ti paketi zaista je teško pretpostaviti šta tačno u situaciji u kojoj neko već godinama preživljava u tom začaranom krugu dugova, bez hrane, struje ili sa nametima, kreditima i sl. može da pomogne paket sa par litara ulja, dva sapuna i kutijom keksa. Sledeća mera za smanjenje siromaštva koja je najavljena od strane Vlade Srbije je podela svim punoletnim građanima (dakle opet random i neselektivno) 100 evra. O tome neki sledeći put jer se zaplet oko ovoga svakim danom sve više komplikuje. No čak i tu kutiju keksa ili još uvek tih, zasad imaginarnih, 100 evra verovatno neko kome je to zaista potrebno da preživi nije dobio jer ne zadovoljava kriterijume za sistemski prepoznatog „siromašanog“ kome to sleduje.

Za njega ali i za veliki broj naših sugrađana možemo samo da se nadamo da će ipak nekim alternativnim kanalima stići do pomoći ako ne kao korisnik u državi koja se brine o svojim građanima a onda bar do pomoći od strane dobrih komšija, humanitarnih organizacija i pojedinaca.

T.D.