SRBI… NAROD NAJSTARIJI!

 

 

 

 

 

Jedan od osnovnih „istraživačkih metoda“ i „dokaznih postupaka“ takozvane srpske autohtonističke škole u istoriografiji jesu apsurdne lingvističke igrarije. U nastojanju da potkrepe svoje epohalne teze o Srbima kao najstarijem narodu i srpskom jeziku kao pramajci svih jezika, pseudoistoričari pribegavaju lažnoj ili narodnoj etimologiji.

Pre svega, zloupotrebljavaju tzv. lažne prijatelje, reči koje u različitim jezicima isto ili slično zvuče, a razli čito znače i etimološki nemaju nikakve veze. Koriste pri tom i poseban metodološki biser – svaka reč koja u sebi sadrži slova S, R i B nesumnjivo je vezana za Srbe: Surb, Sjarb, Sjarbin, Sebr, Serbin, Sibir, Sibrin, Serb, Serbin, Srb, Srbin („Od Indije do Srbije – prastari početci srpske istorije“, Dobroslav Jevđević); Sarba, Serbon, Serbi, Sorabi, Sorobi, Sorobati, Sabiri („Zapadna Srbija: kratak pregled istorije Srba od 3. veka s. e. do naših dana”, Jovan I. Deretić). Štaviše, ako ne sadrži sva tri slova, dovoljna su – Deretić ne cepidlači – i dva: Sordi, Sordiski, Serdi, Sardi, Sardon, Sarda, Sarmati, Spori, Suri, Saromati itd. A kada se stvari tako postave, kada se proizvoljna igra slogova i reči uzme za vodeće metodološko načelo, tada je sve moguće, sve se može dokazati, sve se može posrbiti.

Uostalom, šarlatanima za dokazivanje svojih paraistorijskih poenti i nisu potrebna nikakva svedočan stva, jer za razliku od zvanične, „iskvarene“ i „falsifikovane“ istorije koja se piše po „germansko-vatikanskom diktatu“, ovde je reč o patriotskoj istoriji. Otud Olga Luković-Pjanović u knjizi „Srbi… narod najstariji” može sasvim neopterećena dokazivanjem da ustvrdi: „I u delu starog grčkog istoričara Herodota (484-425. g. pre Hrista) jasno je da su njegovi Tračani, Skiti, Vendi, ili Ve-
neti, Tribali, Iliri, itd. svi odreda Srbi.

Ivan Kovač