Срећан (не) празник!

За оне млађе а и за оне који имају селективно памћење Дан ослобођења Бечеја 8. октобар био је некада важеће „црвено слово“, био је званични Дан града и као такав постојала је одређена традиција обележавања и форма прославе. Негде почетком овог (пост)модерног политичког времена, после конфузије оних 90-тих, некако се некоме указала велика потреба да се обележавање Дана града промени и „усклади“ са ревидираном хијерархијом значајних датума (и догађаја) у историји града. Тако смо добили 1. август на који се још навикавамо и који још увек и општинаре понекад изненади. И док је првих неколико година новије историје 8.октобар био, ајд рецимо, заборављен (тачније игнорисан) данас је као и све остало у држави инкорпориран у један свеопшти тренд обједињавања свега што има сентименталну вредност. На таласу овога имамо и повратак (без освете) и 8. октобра са све борцима, приредбом и заставама сад већ неке нове државе и стандарним пијететом за „све жртве“ које је Бечеј за ову садашњу „слободу“ дао.
Младима који ионако све ово добијају у форми „приче“, који су одрастали без оне доминантне идеологије коју је карактерисала, у крајњем стадијуму, комбинација претенциозне идеје о једниственом путу ка будућности, лишене заблуда које су имали други системи, и западњачког благостања, младима (млађима од „нас“) који су одрастали на развалинама једне бивше државе којима је цинизам био мејнстрим ово је „шећерна водица“, привлачна сентиментална прича о неком (супер)херојском времену, a то је, судећи по свему, свима постало довољно. Можда не баш свима али увек постоје друштвене мреже па ће се неко и на све то осврнути коментаром све док га виша сила тј неумољиви алгоритам тајмлајна не погура негде доле и замени неком другом темом.
Ове године је, као и већ неколико година уназад у нашем граду на овај дан, организовано најпре полагање венаца код Спомен плоче погинулим борцима у ратовима, свим ратовима од оно великог Другог до оних 90-тих, а затим је у Градском позоришту одржана свечана академија. Судећи по свему Бечеј је пронашао адекватан облик обележавања нечега што више није празник али би требало да се „пригодно“ обележи. Овај статус (не)празника, Дан ослобођења ће највероватније имати све док природним путем генерације које још увек засузе и запевају уз партизанску песму или се са носталгијом сећају неких битно другачијих времена у некој сад већ давно покојној држави полако заврше свој животни век и заједно са једним празником оду заувек у заборав.