Својом главом: ПАСТАФАРИЈАНСТВО

Када је 2005. године Одбор за образовање државе Канзас озваничио наставу интелигентног дизајна на часовима науке као алтернативу теорији еволуције, физичар Боби Хендерсон је члановима одбора упутио отворено писмо тражећи да се и пастафаријанству односно религији Летећег Шпагети Чудовишта обезбеде једнака права. Ученици треба да се упознају са различитим виђењима ствари, заговарао је Хендерсон, па нека свако самостално одлучи шта му изгледа уверљивије. Јер, и у томе је прва поента ове пародије, пастафаријанско учење које је објавио пророк Хендерсон у споменутом (светом) писму о натприродном клупку резанаца с две месне куглице (толерише се и вегетаријанска верзија божанства!) које је у стању тешког пијанства створило свет, једнако (не) држи воду као и објашњење генезе које нуди теорија интелигентног дизајна. Наиме, интелигентни дизајн представља умивену, наводно научну верзију креационизма која додуше лукаво не именује великог дизајнера, али која услед несувислих, непроверљивих конструкција остаје једнако псеудонаучна. Како је неко приметио, пастафаријанско веровање да на небесима постоји вулкан с ерупцијама пива није ништа смехотресније од веровања да се хлепчић претвара у тело Христово или да сваког мученика на небу чекају 72 девице.

Пастафаријанска пародија представља својеврсну разраду Раселове спрдње о светом чајнику који мајушан, невидљив чак ни најмоћнијим телескопима, орбитира око Сунца и чије се постојање, баш као ни постојање Летећег Шпагети Чудовишта, не може оповргнути. „Ако би постојање оваквог чајника било потврђено у древним књигама“, Расел хипотетише, „ако би се сваке недјеље славио као свети предмет и идеја о њему утискивала у умове дјеце у школама, оклијевање у вјеровању у постојање таквог предмета постало би знак ексцентричности, а сумњивац би привукао пажњу психијатра у доба просвјетитељства или инквизиције у ранијим временима.“ Осим, дакле, тзв. позивања на незнање („Имамо ли доказе да је Летеће Шпагети Чудовиште створило свет?! Па, највећи доказ је то што нико не може доказати да није тако!“), Хендерсонова пародија представља колекцију класичних теолошких ад хоц „вађења“ и крпљења. На пример, са убедљивим доказима у прилог теорије еволуције пастафаријанци лако излазе на крај тако што тумаче да их је свето Шпагеточудовиште посвуда посејало како би искушало нашу правоверност. Пастафаријанско божанство нас искушава и када својим невидиљивим резанцем сваки пут мења резултате датирања који се добијају методом радиоактивног угљеника јер, наравно, универзум нипошто није старији од неколико хиљада година како то уображавају научници. Тактика је јасна – верска учења не раскринкавати директно, већ заобилазно, тако што ће се пред њих ставити пародијско огледало.
Друга поента пастафаријанства, управо реализације Раселовог хипотетичког експеримента, јесте испитивање домета секуларности у друштвима либералне демократије. Наиме, након Хендерсонових објава (светог) писма члановима одбора и књиге „Јеванђеље по Летећем Шпагети Чудовишту“, пастафаријанство постаје глобални социо-културни феномен. У појединим земљама пастафаријанство је званично признато као религија, пастафаријански свештеници службено венчавају, у неким земљама пастафаријанци могу да се сликају за јавне исправе са цедиљком за резанце на глави јер им тако налаже вера. Међутим, у многим земљама то им (још) није допуштено. А зашто? Због чега интелигентни дизајн може да се предаје у школама, али не и пастафаријанство? Зашто су нека верска осећања, нека верска учења, праксе и институције повлашћене у односу на друге?

Пастафаријанци имају догму о натприродном, имају морални кодекс (у светом пастафаријанском јеванђељу се наводи осам „Радије бих да ово не радиш“ препорука – да не прогањаш друге у име Летећег Шпагети Чудовишта, да не судиш другима на основу изгледа, да не подижеш скупоцене храмове Летећем Шпагети Чудовишту када се новац може потрошити на хуманије ствари итд). Такође, пастафаријанци имају ритуале и празнике (сваки петак је свет, „а ако се то не допада вашем послодавцу, обратите се Министарству вера“; Међународни дан говорења попут гусара), имају прописану богослужбену одећу – гусарски костим или само цедиљку на глави. Имају и свој Оченаш: „Чудовиште наше, које јеси на небесима, свети су твоји резанци, нека дођу твоји пирати, твој сос нек буде, како на небу, тако и на пучини. Шпагете наше свагдање нам дај данас, и опрости нам наш рижото, као што и ми опраштамо онима који једу кромпир. И не води нас у Канзас, но избави нас од фундаменталиста, јер твоји су сос и сир и ćуфтице заувек. Рамин.“

Напослетку, пастафаријанство задобија све већи број поштовалаца, а и има традицију која, како се тврди, сеже много даље од Хендерсоновог (светог) писма. Испоставља се, наиме, да су први пастафаријанци били пирати који су заправо били тек мирољубиви истраживачи и делили су слаткише деци, али које су хришћани оклеветали и прогањали услед чега су били принуђени тајити своју веру, па их данас пастафаријанци заслужено славе као свеце. На приговор да и поред свега тога религија Шпагеточудовишта остаје неозбиљна, неки пастафаријанци одговарају да је бог духовит и да захтева духовитост од својих следбеника, други негирају да се ради о спрдњи сматрајући да ако већ религије треба да постоје онда нека буду ведре и мирољубиве, нека славе човека и живот попут пастафаријанства, док трећи држе да нико нема право да службено процењује да ли је нека религија озбиљна или није. Уосталом, чак и да пастафаријанство није никаква религија, поставља се питање зашто верска осећања, учења, праксе и институције имају повлашћен статус у односу на неке друге, неверске? Зашто, дакле, и даље постоје свете краве?