Уранак, година 2021.

„Данас гледамо у небо хоће ли пасти киша,некад су гледали низ пут иду ли жандари.“
Јелена Поповић (1980)

Те 1980. године када је Јелена Поповић, тадашња чланица Савета Републике Србије и бивша предратна комунистичка активисткиња, у својим сећањима на првомајске протесте ово написала, полако се завршавала ера оних првомајских колективистичких радничких прослава. Све више је „радника и студената“ уранак померило за подне а викендице су већ одавно замениле колективне прославе у парковима и излетиштима, роштиљ синдикални казан са пасуљем. Био је то већ почетак краја и државе која је настала на темељима радничког покрета и са циљем остварења социјалне правде.

Више од 40 година и неколико држава касније, нико не гледа више ни у небо ни низ пут, гледа се у телефон када ради тржни центар и да ли је Првог маја отворена радња на ћошку. Једно је сигурно, нико више не иде на протесте осим оне парадне, нити иде на уранак. Најлогичније објашњење за све то било би да нема више разлога за протесте и да смо достигли тај цивилизацијски помак да не морамо да ранимо у цик зоре на посао, или славље. Консеквентно тој логици, рече премијерка ономад, постали смо Швеђани, протествујемо искључиво хипстерлука ради, да изведемо кучиће и бициклове на улице и да изгрлимо дрвеће, али ето сада није време ни за то, корона је. Биће прилике и за славља и параде кад стекнемо колективни имунитет јер лето нам долази, Грчка отвара врата па ћемо сви на море, или бар у просеку сви.

Некадашња Југославија, уранци, братство-јединство, радничка солидарности, социјална правда, можда јесте донекле била пажљиво упакована утопијска социјалистичка пропаганда али нам је тада, мање више свима гарантовала то море у фирмином одмаралишту месец/два после уранака. Данас 2000 и више синдиката који „раде“ у Србији не могу да организују ни протесте, ако ништа бар за те раднике који ће и тог Првог маја морати да раде, не могу више да гарантују да неко болестан не може да добије отказ у фирми, не могу да спрече било којег малог српског Трамполиког Предузетника да буде господар живота и егзистенције за сваког свог запосленог. Једини колективни имунитет који смо стекли је изгледа имунитет на солидарност. Никада као сада није било више потребе за правим првомајским устанком са захтевима за достојанствене услове рада, за загарантован кров над главом, за свима једнаку доступност квалитетног образовања или здравствених услуга… Никада као сада овакви протести нису били мање могући. У Србији данас очигледна је, и на жалост, потврђена чињеница да више нема ниједне политичке снаге која би била у стању да организује протесте са тим циљевима и конципира такве захтеве за државу, властодршце, економске моћнике. Пандемија је још више погоршала ситуацију јер несигурност, паника и страх потпуно су онемогућили организовано деловање, штрајк, колективно преговарање или било какав социјални дијалог.

За сада једини циљ нашег државног система је да се, због обавеза које су преузели на међународном нивоу, колико толико привидно придржавају препорука Савета ЕУ из маја 2020. у којима се у условима пандемије препоручују државама да „предузмуˮ мере за очување запослености и примену мера за запошљавање, да издвоје нека средства за незапосленост и социјална давања особама које су у ризику од сиромаштва и социјалне искључености, и да евентуално смање порезе на најниже зараде. Сва давања из буџета у последњих годину дана су усмерена на ово уз сву халабуку и пропаганду да народ не заборави шта је све „добиоˮ и ко му је то дао. Ипак, сто евра, пакети уља, плаћени минималци или витамини свакако неће решити проблеме дубоке социјалне неједнакости у друштву, чињеницу да скоро 50 посто људи у држави живи око или испод границе екстремног сиромаштва, да „популарни мининалац” најчешће издржава четворочлане породице и да само кад се статистички сабере директорова плата и плате радника добијемо ту „просечну” плату са којом се калкулише у јавности као неким показатељем свеопштег стања и стандарда. Помоћ радницима (читај предузетницима) у виду плаћених пореза или минималаца два, три месеца сигурно неће повећати шансе да радничке породице коначно изађу из тог пакленог круга сиромаштва и социјалне изолације и чињенице да им посао виси на концу који зависи колико од пандемије толико и од нечије одлуке базиране на капиталу или моћи. Закон о раду више не гарантује ништа радницима, поставља тек нека основна правила које је све лакше интерпретирати у пракси, заобићи или само формално испоштовати у некој форми. То се дешава и са другим законским решењима, на доношење Закона о родној равноправности чека се већ неколико година, Закона о штрајку већ деценијама, Закона о осигурању од повреда на раду раду или регулативе која се односи на увођење платних разреда у јавном сектору такође. Плус за све ове теме неког озбиљнијег социјалног дијалога нема, држава нема ни неки нарочито изражен мотив да га организује. Све ово требало би да буду веома добри разлози за прави велики првомајски устанак али готово са сигурношћу можемо да тврдимо да он нема шансе да се догоди. Држава слободно може да пошаље и жандаре на мини годишњи од пет дана.

Оно што је у свему овом најбизарније је да неких протеста стално има, свакодневно се организује нека шетња, свим осталим данима осим Првог маја, протествују (и антипротествују) сви, и за и против свега, али у таквој какофонији викања по улицама у све мањим групама и без организације и неке јасније политичке платформе државни систем има највећи мегафон: купљене, уцењене, плаћене медије. Ту политички јасно формулисану платформу тешко да ћемо у овим условима скоро добити јер је било какво политичко деловање манипулативно демонизовано од стране власти у медијима а подметнута му је супротствљена теза о „поштеној“ аполитичности, теза о „опозицији која квари поштење протеста“, о томе да политичарима опозиције није место на протестима. Наравно, протести који нису политички дефинисани нису ни релевантни да се њима држава бави.

Утешно је једино да смо бар толико цивилизацијски напредовали од те 1980. године да више не морамо да гледамо у небо, на телефону пише да ће овог 1. маја били лепо време за роштиљ и викендицу.

Фото: Mašina