Uranak, godina 2021.

„Danas gledamo u nebo hoće li pasti kiša,nekad su gledali niz put idu li žandari.“
Jelena Popović (1980)

Te 1980. godine kada je Jelena Popović, tadašnja članica Saveta Republike Srbije i bivša predratna komunistička aktivistkinja, u svojim sećanjima na prvomajske proteste ovo napisala, polako se završavala era onih prvomajskih kolektivističkih radničkih proslava. Sve više je „radnika i studenata“ uranak pomerilo za podne a vikendice su već odavno zamenile kolektivne proslave u parkovima i izletištima, roštilj sindikalni kazan sa pasuljem. Bio je to već početak kraja i države koja je nastala na temeljima radničkog pokreta i sa ciljem ostvarenja socijalne pravde.

Više od 40 godina i nekoliko država kasnije, niko ne gleda više ni u nebo ni niz put, gleda se u telefon kada radi tržni centar i da li je Prvog maja otvorena radnja na ćošku. Jedno je sigurno, niko više ne ide na proteste osim one paradne, niti ide na uranak. Najlogičnije objašnjenje za sve to bilo bi da nema više razloga za proteste i da smo dostigli taj civilizacijski pomak da ne moramo da ranimo u cik zore na posao, ili slavlje. Konsekventno toj logici, reče premijerka onomad, postali smo Šveđani, protestvujemo isključivo hipsterluka radi, da izvedemo kučiće i biciklove na ulice i da izgrlimo drveće, ali eto sada nije vreme ni za to, korona je. Biće prilike i za slavlja i parade kad steknemo kolektivni imunitet jer leto nam dolazi, Grčka otvara vrata pa ćemo svi na more, ili bar u proseku svi.

Nekadašnja Jugoslavija, uranci, bratstvo-jedinstvo, radnička solidarnosti, socijalna pravda, možda jeste donekle bila pažljivo upakovana utopijska socijalistička propaganda ali nam je tada, manje više svima garantovala to more u firminom odmaralištu mesec/dva posle uranaka. Danas 2000 i više sindikata koji „rade“ u Srbiji ne mogu da organizuju ni proteste, ako ništa bar za te radnike koji će i tog Prvog maja morati da rade, ne mogu više da garantuju da neko bolestan ne može da dobije otkaz u firmi, ne mogu da spreče bilo kojeg malog srpskog Trampolikog Preduzetnika da bude gospodar života i egzistencije za svakog svog zaposlenog. Jedini kolektivni imunitet koji smo stekli je izgleda imunitet na solidarnost. Nikada kao sada nije bilo više potrebe za pravim prvomajskim ustankom sa zahtevima za dostojanstvene uslove rada, za zagarantovan krov nad glavom, za svima jednaku dostupnost kvalitetnog obrazovanja ili zdravstvenih usluga… Nikada kao sada ovakvi protesti nisu bili manje mogući. U Srbiji danas očigledna je, i na žalost, potvrđena činjenica da više nema nijedne političke snage koja bi bila u stanju da organizuje proteste sa tim ciljevima i koncipira takve zahteve za državu, vlastodršce, ekonomske moćnike. Pandemija je još više pogoršala situaciju jer nesigurnost, panika i strah potpuno su onemogućili organizovano delovanje, štrajk, kolektivno pregovaranje ili bilo kakav socijalni dijalog.

Za sada jedini cilj našeg državnog sistema je da se, zbog obaveza koje su preuzeli na međunarodnom nivou, koliko toliko prividno pridržavaju preporuka Saveta EU iz maja 2020. u kojima se u uslovima pandemije preporučuju državama da „preduzmuˮ mere za očuvanje zaposlenosti i primenu mera za zapošljavanje, da izdvoje neka sredstva za nezaposlenost i socijalna davanja osobama koje su u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti, i da eventualno smanje poreze na najniže zarade. Sva davanja iz budžeta u poslednjih godinu dana su usmerena na ovo uz svu halabuku i propagandu da narod ne zaboravi šta je sve „dobioˮ i ko mu je to dao. Ipak, sto evra, paketi ulja, plaćeni minimalci ili vitamini svakako neće rešiti probleme duboke socijalne nejednakosti u društvu, činjenicu da skoro 50 posto ljudi u državi živi oko ili ispod granice ekstremnog siromaštva, da „popularni mininalac” najčešće izdržava četvoročlane porodice i da samo kad se statistički sabere direktorova plata i plate radnika dobijemo tu „prosečnu” platu sa kojom se kalkuliše u javnosti kao nekim pokazateljem sveopšteg stanja i standarda. Pomoć radnicima (čitaj preduzetnicima) u vidu plaćenih poreza ili minimalaca dva, tri meseca sigurno neće povećati šanse da radničke porodice konačno izađu iz tog paklenog kruga siromaštva i socijalne izolacije i činjenice da im posao visi na koncu koji zavisi koliko od pandemije toliko i od nečije odluke bazirane na kapitalu ili moći. Zakon o radu više ne garantuje ništa radnicima, postavlja tek neka osnovna pravila koje je sve lakše interpretirati u praksi, zaobići ili samo formalno ispoštovati u nekoj formi. To se dešava i sa drugim zakonskim rešenjima, na donošenje Zakona o rodnoj ravnopravnosti čeka se već nekoliko godina, Zakona o štrajku već decenijama, Zakona o osiguranju od povreda na radu radu ili regulative koja se odnosi na uvođenje platnih razreda u javnom sektoru takođe. Plus za sve ove teme nekog ozbiljnijeg socijalnog dijaloga nema, država nema ni neki naročito izražen motiv da ga organizuje. Sve ovo trebalo bi da budu veoma dobri razlozi za pravi veliki prvomajski ustanak ali gotovo sa sigurnošću možemo da tvrdimo da on nema šanse da se dogodi. Država slobodno može da pošalje i žandare na mini godišnji od pet dana.

Ono što je u svemu ovom najbizarnije je da nekih protesta stalno ima, svakodnevno se organizuje neka šetnja, svim ostalim danima osim Prvog maja, protestvuju (i antiprotestvuju) svi, i za i protiv svega, ali u takvoj kakofoniji vikanja po ulicama u sve manjim grupama i bez organizacije i neke jasnije političke platforme državni sistem ima najveći megafon: kupljene, ucenjene, plaćene medije. Tu politički jasno formulisanu platformu teško da ćemo u ovim uslovima skoro dobiti jer je bilo kakvo političko delovanje manipulativno demonizovano od strane vlasti u medijima a podmetnuta mu je suprotstvljena teza o „poštenoj“ apolitičnosti, teza o „opoziciji koja kvari poštenje protesta“, o tome da političarima opozicije nije mesto na protestima. Naravno, protesti koji nisu politički definisani nisu ni relevantni da se njima država bavi.

Utešno je jedino da smo bar toliko civilizacijski napredovali od te 1980. godine da više ne moramo da gledamo u nebo, na telefonu piše da će ovog 1. maja bili lepo vreme za roštilj i vikendicu.

Foto: Mašina