Тијана Грујић: Трудом ка успеху

Саговорница данашњег броја Бечејских дана је на првом месту мајка, академски сликар, професор ликовне културе, а тренутно директор Техичке школе Бечеј. Тијана Грујић је за наш лист Бечејских дана пропутовала кроз време и испричала својим суграђанима кроз које изазове је прошла и како је од уметнице постала директор средње школе.

„Уписом на Академију уметности имали смо могућност да поред сликсарства будемо предавачи у основној и средњој и да видимо методику рада. Одлука за рад у школи била је превасходно та што сам на трећој години факултета постала мајка.“, почела је Тијана.

Све своје испите завршила је на време, а вративши се у свој родни град наша саговорница је почела да ради у више школа, да би се 2004. године отворила прилика да ради у основној школи „Здравко Гложански.“

Имајући у виду да је ипак уметница и академски сликар, занимало нас је како је усклађивала своју уметност са послом едукатора, а на питање Тијана нам је овако одговорила:

„Ја сам све време поред наставе и рада са децом, имала фазу опуштања после посла и тих ситуација у школи које су биле мање – више непредвидиве, јер како је пролазила година за годином, ситуације су се мењале.“

И поред свих тих како их описује, непредвидивих ситуација, као наставник ликовног Тијана је проналазила таленте за средњу уметничу и академску школу.

„Проналазећи таленте, односно цртаче и младе људе који ће наставити свој уметнички  пут, дало ми је подстрек где сам ја поред наставе додатно радила.“

Кроз причу дотакла се и ствари које су јој се у том тренутку догодиле, као што је развод брака, на настави деца то нису требала да примете, где јој је арт терапија много помогла.

„Најчешће сам цртала себе. Захваљујући арт терапији у огромној количини избацивала сам своје незадовољство, а касније кроз ту терапију боје су постајале топлије. Сликала сам себе и све што ми се индиректно догађа кроз неки мотив и лакше би ми било себе да опишем кроз тај мотив. Кроз терапију, да бих могла да одрадим свој едукаторски посао, ја сам помало саркастично показивала неке симболе. У почетку су то били симболи кловна, а касније дворске луде са неким изразима лица који су ми помогли да визуелно, односно  кроз цртеж прикажем дан који проживим.“

Нас је наравно занимало, како су те занимљиве мотиве прихватили у то време прихватили њени суграђани, а она нам је признала да је било тешко и изазовно приказати свој рад.

„Поприлично је била тешка прича и емотивна како ћу ја приказати свету да сам ја у малој средини остала са двоје мале деце, разведена, и да можеш као професор одговориш на сва питања. Слушала сам питања публике када је била изложба у Бечеју, Новом Саду, Београду у Народном позоришту, зашто је клован тужан, зашто је усамљен, зар је могуће да ако сам то назвала ‚Its me‘ да сам тужна и тако даље и на све то сам одговарала визуелно кроз рад.“

Након што је њен специфичан рад прихваћен, ова академска сликарка опробала је своју срећу и у иностранству, тачније имала је изложбе у Шведској, Америци, Француској, вратила се у Србију, свој родни  град Бечеј са пуно емоција и нових идеја.

„Сматрам да се све у мом животу дешава с разлогом. После свих тих изложба и ових у Бриселу и Берлину  осетила сам да могу много више од оног класичног рада професор – ученик. Мислим да сам одлазивши ван земље осетила потребу за нечим више.“

Управо тада показала јој се прилика директора уметниче школе у Новом Саду.

„Тада сам била мајка у тој школи, а и млађе дете је уписано тамо тако да сам са ја са огромним радним искуством дошла тамо. Моје идеје су биле веома креативне. Желела сам да се окренемо школама напољу, планирајући неку већу причу. Они, наравно нису били спремни на то, одабрали су колегу који је сасвим океј и који је добар директор и који је радио уз тај колектив.“

Неочекивано, у том тренутку отворило се место директора у Техничкој школи, она се пријавила и постала директор средње Техничке школе у Бечеју.

„Техничка школа је, да тако кажем нови уметнички концепт у мом животу, који није толико креативно, као ово претходно“, додаје Тијана истичући да јој је рад са младима изазован, из разлога што су то оформљене личности, као и да се посложи по табелама. Ту се јавила идеја да се ослика унутрашњост школе, јер је претходно била у узнемирујуће наранџастој боји.

„Прво што сам одреаговала, јесте да сам писала колегама да ми јаве кад се појави конкурс за осликавање јавног простора. Стигао је конкурс на који смо аплицирали, сели смо са ученичким палраментом,и видели шта би се налазило на зидовима а да представља четири подручја рада; машинство, електо, фризере, саобраћај.“

И тако стигавши до садашњости, питали смо је да ли се осећа срећно, на шта је одговорила да не постоји рецепт за срећу, па закључила за крај:

„Срећа јесте прихватање изазова и ситуације у којој се налазимо. У овом тренутку сам задовољна са својим животом и сваки проблем и потешкоћа која се деси је добродошла да се на неки начин издигнемо из тога.“

Разговор водила Јулијана Палинкаш