Tijana Grujić: Trudom ka uspehu

Sagovornica današnjeg broja Bečejskih dana je na prvom mestu majka, akademski slikar, profesor likovne kulture, a trenutno direktor Tehičke škole Bečej. Tijana Grujić je za naš list Bečejskih dana proputovala kroz vreme i ispričala svojim sugrađanima kroz koje izazove je prošla i kako je od umetnice postala direktor srednje škole.

„Upisom na Akademiju umetnosti imali smo mogućnost da pored sliksarstva budemo predavači u osnovnoj i srednjoj i da vidimo metodiku rada. Odluka za rad u školi bila je prevashodno ta što sam na trećoj godini fakulteta postala majka.“, počela je Tijana.

Sve svoje ispite završila je na vreme, a vrativši se u svoj rodni grad naša sagovornica je počela da radi u više škola, da bi se 2004. godine otvorila prilika da radi u osnovnoj školi „Zdravko Gložanski.“

Imajući u vidu da je ipak umetnica i akademski slikar, zanimalo nas je kako je usklađivala svoju umetnost sa poslom edukatora, a na pitanje Tijana nam je ovako odgovorila:

„Ja sam sve vreme pored nastave i rada sa decom, imala fazu opuštanja posle posla i tih situacija u školi koje su bile manje – više nepredvidive, jer kako je prolazila godina za godinom, situacije su se menjale.“

I pored svih tih kako ih opisuje, nepredvidivih situacija, kao nastavnik likovnog Tijana je pronalazila talente za srednju umetniču i akademsku školu.

„Pronalazeći talente, odnosno crtače i mlade ljude koji će nastaviti svoj umetnički  put, dalo mi je podstrek gde sam ja pored nastave dodatno radila.“

Kroz priču dotakla se i stvari koje su joj se u tom trenutku dogodile, kao što je razvod braka, na nastavi deca to nisu trebala da primete, gde joj je art terapija mnogo pomogla.

„Najčešće sam crtala sebe. Zahvaljujući art terapiji u ogromnoj količini izbacivala sam svoje nezadovoljstvo, a kasnije kroz tu terapiju boje su postajale toplije. Slikala sam sebe i sve što mi se indirektno događa kroz neki motiv i lakše bi mi bilo sebe da opišem kroz taj motiv. Kroz terapiju, da bih mogla da odradim svoj edukatorski posao, ja sam pomalo sarkastično pokazivala neke simbole. U početku su to bili simboli klovna, a kasnije dvorske lude sa nekim izrazima lica koji su mi pomogli da vizuelno, odnosno  kroz crtež prikažem dan koji proživim.“

Nas je naravno zanimalo, kako su te zanimljive motive prihvatili u to vreme prihvatili njeni sugrađani, a ona nam je priznala da je bilo teško i izazovno prikazati svoj rad.

„Poprilično je bila teška priča i emotivna kako ću ja prikazati svetu da sam ja u maloj sredini ostala sa dvoje male dece, razvedena, i da možeš kao profesor odgovoriš na sva pitanja. Slušala sam pitanja publike kada je bila izložba u Bečeju, Novom Sadu, Beogradu u Narodnom pozorištu, zašto je klovan tužan, zašto je usamljen, zar je moguće da ako sam to nazvala ‚Its me‘ da sam tužna i tako dalje i na sve to sam odgovarala vizuelno kroz rad.“

Nakon što je njen specifičan rad prihvaćen, ova akademska slikarka oprobala je svoju sreću i u inostranstvu, tačnije imala je izložbe u Švedskoj, Americi, Francuskoj, vratila se u Srbiju, svoj rodni  grad Bečej sa puno emocija i novih ideja.

„Smatram da se sve u mom životu dešava s razlogom. Posle svih tih izložba i ovih u Briselu i Berlinu  osetila sam da mogu mnogo više od onog klasičnog rada profesor – učenik. Mislim da sam odlazivši van zemlje osetila potrebu za nečim više.“

Upravo tada pokazala joj se prilika direktora umetniče škole u Novom Sadu.

„Tada sam bila majka u toj školi, a i mlađe dete je upisano tamo tako da sam sa ja sa ogromnim radnim iskustvom došla tamo. Moje ideje su bile veoma kreativne. Želela sam da se okrenemo školama napolju, planirajući neku veću priču. Oni, naravno nisu bili spremni na to, odabrali su kolegu koji je sasvim okej i koji je dobar direktor i koji je radio uz taj kolektiv.“

Neočekivano, u tom trenutku otvorilo se mesto direktora u Tehničkoj školi, ona se prijavila i postala direktor srednje Tehničke škole u Bečeju.

„Tehnička škola je, da tako kažem novi umetnički koncept u mom životu, koji nije toliko kreativno, kao ovo prethodno“, dodaje Tijana ističući da joj je rad sa mladima izazovan, iz razloga što su to oformljene ličnosti, kao i da se posloži po tabelama. Tu se javila ideja da se oslika unutrašnjost škole, jer je prethodno bila u uznemirujuće narandžastoj boji.

„Prvo što sam odreagovala, jeste da sam pisala kolegama da mi jave kad se pojavi konkurs za oslikavanje javnog prostora. Stigao je konkurs na koji smo aplicirali, seli smo sa učeničkim palramentom,i videli šta bi se nalazilo na zidovima a da predstavlja četiri područja rada; mašinstvo, elekto, frizere, saobraćaj.“

I tako stigavši do sadašnjosti, pitali smo je da li se oseća srećno, na šta je odgovorila da ne postoji recept za sreću, pa zaključila za kraj:

„Sreća jeste prihvatanje izazova i situacije u kojoj se nalazimo. U ovom trenutku sam zadovoljna sa svojim životom i svaki problem i poteškoća koja se desi je dobrodošla da se na neki način izdignemo iz toga.“

Razgovor vodila Julijana Palinkaš